Trampova proizvodnja haosa

Bez argumenata, njegov drastični korak je izazov međunarodnom pravu, principu kontinuiteta i naporima da se konflikti reše mirovnim pregovorima.

Tramp ruši sporazum koji je Barak Obama smatrao jednim od najvećih spoljnopolitičkih dostignuća svoja dva mandata, a svet značajnim doprinosom smanjenju tenzije na Bliskom istoku.

Stanar Bele kuće povukao je SAD iz Pariskog dogovora o globalnom zagrevanju i iz transpacifičkog partnerstva o slobodnoj trgovini, ali to nisu pitanja o životu i smrti. Iranski sporazum jeste, jer ima potencijal da pojača bliskoistočne tenzije i da vodi ka novom ratu sa mnoštvom aktera.

U pravu je Obama kada kaže da bi SAD mogle da se suoče sa izborom između nuklearno naoružanog Irana ili novog bliskoistočnog rata.

Tramp je više puta govorio da je dogovor iz 2015. „najgori ikad potpisani sporazum”, iako je Međunarodna agencija za atomsku energiju, koja redovno vrši inspekcije i o tome daje kvartalne izveštaje, do sada utvrdila da Teheran poštuje preuzete obaveze, pa je i Tramp, istina nevoljno, do sada davao saglasnost.

Opredeljujući se za unošenje elemenata nove neizvesnosti, šef Bele kuće je, međutim, odlučan da obnovi staru konfrontaciju. Zahteva reviziju sporazuma, pozivajući se na iranski program balističkih raketa ili rat u Jemenu – teme koje bečki dogovor uopšte ne pominje.

Dok Tramp sledi metodologiju Džordža V. Buša, koji je fabrikovao dokaze da bi izvršio invaziju na Irak, Evropska unija je sve vreme odbijala zahteve za nove pregovore. Britanci su upozoravali na novu regionalnu trku u nuklearnom naoružanju.

Šef nemačke diplomatije govori o nameri svoje zemlje da sačuva u životu „važan sporazum”. Rusija i Kina, takođe potpisnice, smatraju da je reč o ozbiljnom doprinosu globalnom i regionalnom miru.

Šta će biti? Tramp o tome nije imao ništa preciznije da kaže. Sada sve najviše zavisi od Teherana. Iranski reformski predsednik Hasan Ruhani, jedan od arhitekata bečkog sporazuma, najavljuje da će njegova zemlja nastaviti da poštuje odredbe dogovora po kome su Iranu postupno ukidane sankcije u zamenu za međunarodnu kontrolu njegovog nuklearnog programa.

Kratkovidom odlukom o napuštanju sporazuma i zavođenju oštrih sankcija Iranu, čije bi posledice mogle da se pokažu kao katastrofalne, Tramp je istovremeno učinio veliku uslugu moćnim iranskim konzervativcima, koji su protiv otvaranja Irana ka svetu i za zadržavanje kursa konfrontacije.

Pod pritiskom konzervativaca, Iran bi mogao da pokuša da eksploatiše ulogu žrtve kapricioznog američkog predsednika kako bi produbio jaz između Amerike i Evrope ili da omogući Rusiji i Kini da popune vakuum stvoren Trampovim povlačenjem.

Ukoliko nove sankcije budu pogoršavale ekonomsku situaciju u zemlji, tvrdo krilo znaće prema kome da kanališe bes: prema SAD, Izraelu i Saudijskoj Arabiji.

Vremena nema mnogo jer i Ruhani nagoveštava da bi Iran mogao da se vrati programu obogaćivanja uranijuma.

Da li to znači da smo bliže selektivnim američkim bombardovanjima iranskih nuklearnih postrojenja? Ili će Vašington uslišiti želju izraelskog premijera Benjamina Netanijahua da taj posao obavi sam?

Tramp je usamljen, prepušten trijumfu sopstvenog izolacionizma. Da li mu je dovoljna zahvalnost koju je dobio od Izraela ili Saudijske Arabije, ogorčenih iranskih neprijatelja? A sasvim je moguće da ih je tek sada ugrozio.

Tramp je napustio važan međunarodni sporazum – jer mu se tako htelo. Jer mu se može. Njegova produkcija haosa slabi američke pozicije na Bliskom istoku i znatno povećava šanse za rat. Možda on upravo to želi.

Sledi nova epizoda. Sa Severnom Korejom. Kako će Trampova iranska odluka uticati na Kim Džong Una?