O generaciji očeva za generaciju sinova

Igra­ni film „Te­ret”, sav oslo­njen na ose­ća­nja i sta­nja te­sko­be, na at­mos­fe­ru, na pri­ro­du na­mr­šte­nu na čo­ve­ka, in­spi­ri­san je do­ga­đa­jem ko­ji je Gla­vo­nić na svoj na­čin već osve­tlio u „Du­bi­ni 2”. Me­đu­tim, taj do­ga­đaj iz 1999. go­di­ne je sa­mo po­la­zi­šte za jed­nu in­tim­nu dra­mu o čo­ve­ku ko­ji je po­ga­zio vred­no­sti na­sle­đe­ne od oca. Film „Te­ret”, u ko­jem se re­či Ko­so­vo, Be­o­grad i Pan­če­vo po­mi­nju sa­mo po jed­nom, u de­lu srp­ske jav­no­sti „osu­đen” je una­pred, pre ne­go što ga je bi­lo ko vi­deo, o če­mu Og­njen Gla­vo­nić go­vo­ri i u ovom raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku”... 

U na­pe­tim tre­nu­ci­ma oko rešavanja na­go­mi­la­nih pro­ble­ma ve­za­nih za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, u Ka­nu se pri­ka­zu­je vaš film ko­ji mno­gi una­pred na­zi­va­ju an­ti­srp­skim?

Na­ža­lost, sve­stan sam to­ga. Ovim fil­mom sam po­čeo da se ba­vim još pre se­dam go­di­na i ta­da je pi­ta­nje Ko­so­va bi­lo de­li­kat­no kao i da­nas. I sva­ke go­di­ne, u sva­kom tre­nut­ku, to pi­ta­nje je ta­kvo ka­kvo je, a ja ni­sam po­li­ti­čar. Za me­ne je film pre sve­ga dru­ga vr­sta ko­mu­ni­ka­ci­je. Vid ko­mu­ni­ka­ci­je u ko­ju se ulo­ži se­dam go­di­na da bi se ne­što, ne­kim dru­gim sred­stvi­ma re­klo u 90 mi­nu­ta i iz­raz že­lje da o ovoj te­mi ne go­vo­rim dnev­no­po­li­tič­kim, čar­šij­skim, ka­fan­skim na­či­nom.

Ne­go na ko­ji na­čin? 

To će lju­di ja­sno vi­de­ti ka­da bu­du vi­de­li film. Ne ko­ri­stim ovu te­mu da se ob­ra­ču­na­vam sa ne­kim ili da se „pre­pu­ca­vam” sa ne­kim. Ili, da ko­ri­stim to što sam re­di­telj ne­kog fil­ma ka­ko bih sa­op­šta­vao isti­ne ili ne­ke po­li­tič­ke pro­gra­me. Ne! Bit­no mi je sa­mo da se ba­vim onim što je me­ni lič­no va­žno i da u ovom fil­mu ka­žem ne­što i o se­bi.

Šta ste hte­li da ka­že­te o se­bi?

Ni­je stvar u to­me da ja ne­što mno­go go­vo­rim, već sam tu da po­sta­vljam ne­ka pi­ta­nja, da pro­ble­ma­ti­zu­jem stva­ri ko­je su me­ni bit­ne i ko­je me mu­če od de­tinj­stva.

A, to je?

Ka­da bi mo­glo da se ka­že, ne bih on­da sni­mio film. Bu­kval­no. 

Mo­že­te li da bu­de­te pre­ci­zni­ji, jer se ovom te­mom ba­vi­te već u dva fil­ma? Vaš umet­nič­ki od­nos spram te te­me smo vi­de­li, ali ka­kav je vaš lič­ni od­nos?

Re­ci­mo da je to pro­is­te­klo iz pi­ta­nja ko­je sam po­sta­vljao o se­bi, ne sa­mo o svo­joj oko­li­ni, o toj pred­hod­noj vla­sti, ne sa­mo o dru­štvu u ko­jem ži­vim, ne­go je mno­go to­ga na­sta­lo u su­da­ru sa sli­ka­ma iz mog de­tinj­stva. Sa mo­jim se­ća­nji­ma i mo­jim is­ku­stvi­ma od­ra­sta­nja u Sr­bi­ji i sa mo­jim se­ća­nji­ma na Na­to bom­bar­do­va­nje. Moj film je na­stao iz sli­ka ko­jih se se­ćam i sli­ka ko­je nam ni­su bi­le do­stup­ne, iz ka­sni­jih sa­zna­nja, a sve je to deo isti­ne o na­šoj pro­šlo­sti.

Da ne oko­li­ša­mo, go­vo­ri­mo o slu­ča­ju „Hlad­nja­ča”, ko­li­ko ste ima­li go­di­na ka­da ste za slu­čaj sa­zna­li?

Ka­da se to de­si­lo imao sam 14, ka­da sam za to sa­znao imao sam 24 go­di­ne.

I taj vas je do­ga­đaj to­li­ko mu­čio da ste o to­me sni­mi­li dva fil­ma?

Ne, ni­je me mu­či­lo već je taj slu­čaj bio po­la­zi­šte za to da po­ku­šam da po­sta­vim ne­ka pi­ta­nja o na­šoj bli­skoj pro­šlo­sti. To čak ni­je ni pri­ča već vi­še re­flek­si­ja bli­ske pro­šlo­sti. Ja čak ni­sam ni hteo da na­pra­vim dva fil­ma na ovu te­mu. Do­ku­men­tar­ni film „Du­bi­na 2”, ko­ji se ba­vi or­ga­ni­za­ci­jom, pri­kri­va­njem i ti­ši­nom ve­za­nom za slu­čaj „Hlad­nja­ča”, na­stao je za­to što za ovaj igra­ni film za ko­ji sam sce­na­rio na­pi­sao još 2011. go­di­ne, ni­sam do­bi­jao sred­stva. Iz te ne­mo­guć­no­sti da ra­dim igra­ni film, du­blje sam is­tra­ži­vao ma­te­ri­ja­le o slu­ča­ju i ta­ko sam sni­mio do­ku­men­ta­rac ko­ji je do­bio ne­ki svoj glas i ob­lik. Ka­da sam se po­sle to­ga vra­tio „Te­re­tu”,  on je po­stao ne­što sa­svim dru­go. To vi­še ni­je pri­ča o slu­ča­ju već o to­me šta je jed­na ge­ne­ra­ci­ja osta­vi­la dru­goj. Ne to­li­ko ni to što je ge­ne­ra­ci­ja mog oca osta­vi­la na­ma, već vi­še o to­me šta su oni na­sle­di­li od svo­jih oče­va i šta su sa tim ura­di­li.

Otu­da u fil­mu spo­me­ni­ci na Tjen­ti­štu i Tr­ste­ni­ku?

U slu­ča­ju ju­go­slo­ven­skih spo­me­ni­ka re­vo­lu­ci­ji, po­bi­je­nim par­ti­za­ni­ma i an­ti­fa­ši­sti­ma iz Dru­gog svet­skog ra­ta, oni ne pred­sta­vlja­ju sa­mo se­ća­nje na ve­li­ku bor­bu i žr­tvu te ge­ne­ra­ci­je u su­ko­bu za zlom na­ci­zma, ne­go i ja­snu i gla­snu opo­me­nu bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Na spo­me­ni­ku Bog­da­na Bog­da­no­vi­ća u bli­zi­ni Tr­ste­ni­ka ko­jeg na­zi­va­ju „Snaj­per”, jer pod­se­ća na ni­šan pu­ške, osim ime­na onih ko­ji su po­lo­ži­li svo­je ži­vo­te pi­še: „Kad za­tre­ba – po­no­vi me”. Ti spo­me­ni­ci u fil­mu, već iz­ble­de­li i za­ra­sli u ko­rov, pu­to­kaz su za ne­ke sle­de­će bit­ke ko­je sto­je i pred mo­jom ge­ne­ra­ci­jom, a za glav­nog film­skog ju­na­ka pred­sta­vlja­ju pro­sto­re ko­je je obi­la­zio od­ra­sta­ju­ći. Moj ju­nak je od­ra­stao u ze­mlji na­sta­loj u bor­bi pro­tiv fa­ši­zma, vas­pi­tan je u skla­du sa tim vred­no­sti­ma, a mi u fil­mu po­či­nje­mo da ga pra­ti­mo ka­da ot­kri­va i su­sre­će se sa či­nje­ni­com da je po­stao deo zlo­či­na ko­jim se upra­vo te vred­no­sti ga­ze.

Taj glav­ni ju­nak Vla­da, ne­ka­da­šnji rad­nik u „Utvi”, fa­bri­ci avi­o­na ko­ja je pro­pa­la, pri­hva­ta po­sao vo­za­ča hlad­nja­če, ne zna­ju­ći una­pred šta je u njoj?

Moj sce­na­rio je­ste za­sno­van na stvar­nom do­ga­đa­ju, ali je u fil­mu sve fik­ci­ja. Sve sam na­pi­sao pre­ma ono­me ka­ko ja za­mi­šljam da se do­ga­đaj de­sio ne že­le­ći, pri to­me, da pra­vim ni­ka­kav spek­takl ili ak­ci­ju, već jed­nu in­tim­nu ljud­sku dra­mu. Ka­ko je reč o fik­ci­ji i lik Vla­de sam na­pi­sao za­mi­šlja­ju­ći ka­ko bi se lju­di ko­je po­zna­jem po­na­ša­li u od­re­đe­nim sce­na­ma. Uz to, ja sam iz Pan­če­va  i 1999. sam ži­veo u Pan­če­vu, a „Utva” je pan­če­vač­ka. Od po­ti­ra­nja na­sle­đe­nih vred­no­sti, na ko­ji­ma je iz­gra­đe­na Ju­go­sla­vi­ja, pa do pro­pa­da­nja fa­bri­ka, znao sam da to mo­ra da bu­de deo fil­ma. Ne sa­mo sce­no­gra­fi­je i efe­ka­ta i glav­ne pri­če, već i sa­mog di­ja­lo­ga.

Lik Vla­de igra hr­vat­ski glu­mac Le­on Lu­čev?

Za Le­o­na sam se od­lu­čio još ka­da sam ga vi­deo u fil­mu „Kru­go­vi” i ka­da sam po­mi­slio da bi on to mo­gao da iz­ve­de, jer je is­klju­či­vo po­sve­ćen film­skoj glu­mi. Uz to, ovo je i pi­ta­nje Ju­go­sla­vi­je i pi­ta­nje kul­tu­re jed­ne ze­mlje za ko­ju mi­slim da je i da­lje ži­va i da po­sto­ji na kul­tur­nim i umet­nič­kim po­lji­ma. Mi go­vo­ri­mo istim je­zi­kom.  

Vla­da ima i si­na ko­jem bi tre­ba­lo da bu­de uzor?

Da, to je ina­če Le­o­nov pra­vi sin Ivan Lu­čev ko­jem je ovo pr­va ulo­ga na fil­mu. Pot­pu­no je pri­ro­dan i iskren. Ka­ko je film o to­me šta jed­na ge­ne­ra­ci­ja osta­vlja dru­goj, znao sam da mo­ra bi­ti lič­no i na tom po­lju i za­to sam od­lu­čio da to bu­de Le­o­nov sin.  Nji­hov za­jed­nič­ki ka­dar raz­go­vo­ra je glav­na stvar u fil­mu. Sve pret­hod­no, svi tra­go­vi ko­ji u fil­mu po­sto­je vo­de ka tom tre­nut­ku osve­šći­va­nja Vla­de da je iz­ne­ve­rio svog oca, nje­go­vu bor­bu i vred­no­sti za ko­je se za­la­gao. Ina­če, sva de­ca u fil­mu su na­tur­šči­ci i že­le da se ba­ve glu­mom. I Pa­vle Če­me­ri­kić ni­je po­ha­đao film­sku ško­lu, a od­i­grao je već ne­ko­li­ko sjaj­nih ulo­ga.

Stil­ski, „Te­ret” je film at­mos­fe­re i sta­nja, uspe­šno kre­i­ra­te ose­ćaj te­sko­be u če­mu vam po­ma­žu iz­van­red­ne fo­to­gra­fi­ja i mon­ta­ža?

Se­dam go­di­na smo ra­di­li na fil­mu, u pi­ta­nju je isti tim kao i u „Du­bi­ni 2”. To je i tim ko­ji je za­jed­no sa mnom na­pra­vio i Pan­če­vo Film fe­sti­val. Ima­li smo mno­go vre­me­na da se pri­pre­mi­mo, a na kra­ju smo ra­di­li sa ve­o­ma ma­lim bu­dže­tom za ne­što što je rat­ni film i „ro­ud mu­vi”. Za ne­što što ima i spe­ci­jal­ne efek­te i što je epo­ha. Iako se ra­di o 1999. go­di­ni, mo­ra­li smo i sve auto­mo­bi­le i ka­mi­o­ne da na­đe­mo iz tog vre­me­na. 

Na estet­skom pla­nu ima slič­no­sti iz­me­đu „Du­bi­ne 2” i „Te­re­ta”?

Ovaj film  ni­ka­da ne bih na­pra­vio da ni­sam ot­krio na­čin na ko­ji bih is­pri­čao tu pri­ču, ko­jim sti­lom, ko­jom for­mom. Da ni­sam na­šao pra­vi ključ i ob­lik, struk­tu­ru, da ko­ri­stim dra­ma­tur­gi­ju u ko­joj je sve sup­til­no, a sve in­for­ma­ci­je od­sut­ne, ne bih otvo­rio mo­guć­nost gle­da­o­cu da uči­ta svo­ja is­ku­stva i raz­mi­šlja­nja. Naj­ve­ći strah je da se ne bu­de pa­te­ti­čan i ba­na­lan, na­ro­či­to ka­da se pri­ča­ju ova­kve pri­če.