U redu budući slikari, vajari, dizajneri

Ministarstvo prosvete još nije dodelilo šifre koje svaki đak mora da ima prilikom upisa, tako da su se umetnici „švercovali” samo sa đačkom knjižicom s overenom fotografijom, prijavom i izvodom iz matične knjige rođenih. Iako je bila velika gužva, a nastavnici su uz osmeh govorili da je uvek tako – svi nagrnu prvog dana – sve je funkcionisalo besprekorno.

Đaci su prvo zaokruživali željenu školu i obrazovni profil, potom su predavali dokumenta po azbučnom redu i na kraju je sledilo iznenađenje: turistička šetnja kroz školu. Bilo je angažovano sve osoblje, čak i psiholozi, a grupe od desetak roditelja i učenika su u praksi videli šta znači biti đak umetničke škole.

Nastavnica koja je bila vodič naše grupe objasnila je da đaci čak i na upisu ne znaju koji sve profili postoje, a iza nekih naziva koji zvuče čudno kriju se jako zanimljiva zanimanja. Roditelji koji su mesecima krstarili internetom i sajtovima umetničkih škola našli su se u čudu jer pretraga sajta u kućnoj atmosferi ne može ni da se približi onome što se vidi na licu mesta.

Primer za to je profil firmopisac – kaligraf, gde svi odmah zamišljaju čoveka na merdevinama kako ispisuje naziv neke firme. Osnovni alat đaka u učionici u koju smo ušli nisu bili merdevine i četka, već – kompjuter. Oni kreiraju vizitkarte, oglase, bilborde, ilustruju knjige, projektuju vizuelni identitet neke ustanove kroz strip, video-igru ili igrani film...

Videli smo i kako se dizajnira nakit u bakru i srebru (juvelir umetničkih predmeta) i kako budući konzervatori kulturnih dobara oživljavaju slike iz muzejskih ali i privatnih kolekcija. U jednoj od radionica dočekali su nas nastavnica i đaci umazanih kecelja, ruku i lica od gline i boja. Dok je na točku nastajala buduća vaza, nastavnica je objašnjavala kako ovo nije škola u kojem čas traje 45 minuta: poštuje se umetnički duh, pa se nekada radi 20 minuta, a nekada čitav dan.

Videli smo i kako se ručno ukrašavaju umetnički predmeti (staklo, drvo, slonovača, poludragi kamen…), ali i uz pomoć mašina i hemije (na primer intarzijom), a u radionici za stilske krojače posetioci su videli kako od crteža nastaju kostimi za filmove, maturske haljine, čak i jakna kakvu je nosio Džimi Hendriks.

Učenici s kojima smo popričali, u poverenju i iza leđa nastavnika, svojim budućim drugarima su poručili da se obavezno opredele za ovu školu „jer je super atmosfera, ima mnogo praktičnog rada i to već od prve godine”. Na kraju obilaska roditelji i đaci su popunili mini-anketu o tome da li su im ove informacije bile od koristi i koliko će uticati na izbor škole i zanimanja.

– Porodična odluka do juče je bila da upišemo „Tehnoart”, bilo koji smer, a onda smo sinoć promenili i popunili prijavu za Školu za dizajn i profil likovni tehničar. Nakon ovog obilaska, dete neće da čuje ni za jedan drugi profil osim firmopisca i to baš ovoj školi – priča nam J. G., koja je sa ćerkom došla iz Zrenjanina.

Mnogi roditelji su doživeli isti, dvostruki stres: promenu odluke njihovog maturanta u poslednjem trenutku i „hvatanje za glavu” jer su prijave već popunjene. Nastavnici su strpljivo objašnjavali da to ništa ne znači, više je samo kao evidencija da se vide želje đaka, a odluka može da se promeni kada se bude popunjavala lista želja. Svi su posebno skretali pažnju na čestu roditeljsku (maturantsku) grešku: da se upiše samo nekoliko željenih zanimanja, umesto da se popuni spisak od svih 20 želja, tako da se dešava da deca ostanu neupisana, a s visokim brojem bodova.