У реду будући сликари, вајари, дизајнери

Министарство просвете још није доделило шифре којe сваки ђак мора да има приликом уписа, тако да су се уметници „шверцовали” само са ђачком књижицом с овереном фотографијом, пријавом и изводом из матичне књиге рођених. Иако је била велика гужва, а наставници су уз осмех говорили да је увек тако – сви нагрну првог дана – све је функционисало беспрекорно.

Ђаци су прво заокруживали жељену школу и образовни профил, потом су предавали документа по азбучном реду и на крају је следило изненађење: туристичка шетња кроз школу. Било је ангажовано свe особље, чак и психолози, а групе од десетак родитеља и ученика су у пракси видели шта значи бити ђак уметничке школе.

Наставница која је била водич наше групе објаснила је да ђаци чак и на упису не знају који све профили постоје, а иза неких назива који звуче чудно крију се јако занимљива занимања. Родитељи који су месецима крстарили интернетом и сајтовима уметничких школа нашли су се у чуду јер претрага сајта у кућној атмосфери не може ни да се приближи ономе што се види на лицу места.

Пример за то је профил фирмописац – калиграф, где сви одмах замишљају човека на мердевинама како исписује назив неке фирме. Основни алат ђака у учионици у коју смо ушли нису били мердевине и четка, већ – компјутер. Они креирају визиткарте, огласе, билборде, илуструју књиге, пројектују визуелни идентитет неке установе кроз стрип, видео-игру или играни филм...

Видели смо и како се дизајнира накит у бакру и сребру (јувелир уметничких предмета) и како будући конзерватори културних добара оживљавају слике из музејских али и приватних колекција. У једној од радионица дочекали су нас наставница и ђаци умазаних кецеља, руку и лица од глине и боја. Док је на точку настајала будућа ваза, наставница је објашњавала како ово није школа у којем час траје 45 минута: поштује се уметнички дух, па се некада ради 20 минута, а некада читав дан.

Видели смо и како се ручно украшавају уметнички предмети (стакло, дрво, слоновача, полудраги камен…), али и уз помоћ машина и хемије (на пример интарзијом), а у радионици за стилске кројаче посетиоци су видели како од цртежа настају костими за филмове, матурске хаљине, чак и јакна какву је носио Џими Хендрикс.

Ученици с којима смо попричали, у поверењу и иза леђа наставника, својим будућим другарима су поручили да се обавезно определе за ову школу „јер је супер атмосфера, има много практичног рада и то већ од прве године”. На крају обиласка родитељи и ђаци су попунили мини-анкету о томе да ли су им ове информације биле од користи и колико ће утицати на избор школе и занимања.

– Породична одлука до јуче је била да упишемо „Техноарт”, било који смер, а онда смо синоћ променили и попунили пријаву за Школу за дизајн и профил ликовни техничар. Након овог обиласка, дете неће да чује ни за један други профил осим фирмописца и то баш овој школи – прича нам Ј. Г., која је са ћерком дошла из Зрењанина.

Многи родитељи су доживели исти, двоструки стрес: промену одлуке њиховог матуранта у последњем тренутку и „хватање за главу” јер су пријаве већ попуњене. Наставници су стрпљиво објашњавали да то ништа не значи, више је само као евиденција да се виде жеље ђака, а одлука може да се промени када се буде попуњавала листа жеља. Сви су посебно скретали пажњу на честу родитељску (матурантску) грешку: да се упише само неколико жељених занимања, уместо да се попуни списак од свих 20 жеља, тако да се дешава да деца остану неуписана, а с високим бројем бодова.