Svetinje nikle iz pepela

U Sergijevoj lavri, Optini pustinj, Šamordinu i drugim ruskim svetinjama uvek je mnogo posetilaca. Na platou izvan manastirskih zidina i ograda gotovo cele godine, prodavci nude neizbežne drvene babuške, ćilibar, ukrasne kutije i još mnogo toga što će svakog turistu i hodočasnika podsećati na boravak u ruskim crkvama i manastirima.

U ovoj zemlji manastiri danas blistaju i imaju sve više posetilaca, među kojima je i mnogo stranaca. Uređeni su, besprekorno čisti, sa raskošnim ikonostasima, porte su im prostrane, a crkve i svi drugi objekti takođe odišu toplinom i duhovnošću. U svakom trenutku videćete užurbane kaluđere, redove ispred prodavnice sveća ili izvora sa čudotvornom vodom. Videćete i vredne monahinje koje, bez obzira što u toku dana imaju mnogo posla i obaveza, odvoje vreme da zastanu i da vam pruže sve neophodne informacije.

Milozvučna zvona

Kad je o svetinjama reč, Rusi ne vole da se podsećaju na vreme komunizma i vladavine Staljina. Tadašnja vlast uopšte nije marila za crkvu i manastire, uništavajući ih koliko god je mogla i gde god je stigla, tako da su mnogi završili u ruševinama, zbog čega su morali da niknu iz pepela. Sada su u ovoj velikoj zemlji i drugo vreme i drugi ljudi, pa se i sa svetinjama drugačije postupa. Veliki broj manastira je dobio potpuno novi izgled. Sergijeva lavra, duhovni centar Ruske pravoslavne crkve, već decenijama blešti u svojoj raskoši, a zvuk zvona sa visokih tornjeva njegovih crkava je specifičan, milozvučan i sličan nigde ne postoji.

Ako pohodite ruske svetinje, u Zagorsk, odnosno u Trojice-Sergijevu lavru obavezno morate doći. Osnivač manastira, Sergij Radonješki, kao da je u dubini duše spoznao ovaj prostor, uveren da će pod zvezdanim nebom velike Rusije jedan ovakav pravoslavni hram privući hiljade vernika, a u novije vreme i mnogo turista. Grade se u ovoj zemlji crkve, obnavljaju manastiri, ne oskudeva se više u monasima i monahinjama.

– Optina pustinj je jedan od izuzetno dragocenih manastira koji je početkom 20. veka predstavljao remek-delo neimara – pojasnio je Boris Vladimirovič, turistički vodič. – Posle Oktobarske revolucije ova svetinja je zatvorena, a monasi proterani. U vreme vladavine komunista, na teritoriji manastira su u različitim periodima bili vojna bolnica, poljoprivredna škola i dečja kolonija. Ruskoj pravoslavnoj crkvi manastir je vraćen 1987. a u proleće naredne godine stigli su i prvi monasi. Prva liturgija je služena 3. jula 1988. u čast Vladimirske Bogorodice. Glavna manastirska crkva je hram Vavedenja Bogorodice koja je u potpunosti obnovljena i iz koje se, u vreme bogosluženja, može čuti čuveno optinsko pojanje.

Putujemo ka ženskom manastiru Šamordino u kaluškoj oblasti. Kroz prozor autobusa promiču pejzaži ruskih sela sa starom slovenskom arhitekturom. Kuće su oniže, ofarbane u plavo, zeleno, belo ili su šarene. Prostrane livade i lugovi, vijuga rečica Serena, najednom izrone brežuljci čije se zelenilo spaja sa nebeskim horizontom. Šuma blista na suncu, ali kako pogled dalje odmiče, ona postaje sve tamnija i gušća.

U dolini se nalazi manastir u kojem je prva crkva osvećena 1. oktobra 1884. godine. Tog dana se starac Amvrozije zatvorio u keliju i molio ceo dan. Prva igumanija manastira bila je majka Sofija, do monaškog života Sofija Mihajlovna Astafjeva. Obrazovna i darovita, velikog srca, koja je zbog plemenitosti i svojih dobrih dela zauvek ostala u sećanju.

Prihvatilište za uboge

Otac Amvrozije imao je poseban odnos prema manastiru. Neizmerno ga je voleo, tako da je ponekad davao i poslednju kopejku da se hramu obezbede najosnovnije potrepštine. Smatrao je da je bog odredio i da treba da umre u ovom manastiru. Umro je na Uskrs 1891. godine, bez ijedne želje i molbe, bez ijedne predsmrtne zapovedi. Početkom 20. veka ovde je bilo oko 800 monahinja. Bavile su se slikanjem ikona, vezom, obućarstvom, tkanjem tepiha, a imale su i svoju štampariju i ciglanu. U manastiru je oformljeno i prihvatilište za siročad, uboge i siromašne. Jedno vreme je tu bila bolnica sa staračkim domom.

Ipak, ni Šamordino nije izbegao sudbinu ostalih svetinja u Rusiji: zatvoreno je 1923. godine. Neke monahinje su streljane, druge prognane. Crkvenoj upravi svetinja je ponovo vraćena 1990. godine. U njega su se vratile monahinje koje su mu udahnule snagu, ulile veru u bolje dane i omogućile da nastavi novi život.