Možda sam bio Srbin u prošlom životu

Ovde su bitna dva momenta: prvi je da smo shvatili da Amerikanci nemaju taj snažni nacionalni identitet, zato što vidimo u kojoj meri je to društvo fragmentirano, a drugi je da država zapravo može vrlo dobro da funkcioniše i bez tog nacionalnog jezgra. To je moguće u državi, kao što je Kanada, koju većinom sačinjavaju migranti, uz starosedeoce. Problem tih ljudi, starosedelaca, prema kojima se loše postupalo, prisutan je u vidu nacionalne krivice. Ne uzimam udela u tome, budući da je moje poreklo litvansko, s majčine, i belorusko, s očeve strane. Ne postoji savršeno društvo, ali sigurno je da u Kanadi ima malo nasilja, što je rezultat sreće, ali i dobre kanadske politike ograničavanja dozvola za posedovanje oružja. Sasvim je sigurno da će čovek koji ima oružje u svojoj kući, jednom doći na ideju da ga upotrebi.  

Kazali ste da u Kanadi svako može da izabere svoj identitet. Šta to tačno znači?

Poslednjih nekoliko decenija intenzivirane su debate vezane za politiku identiteta i mnogi teže tome da omeđe samosvojnost. To je neka vrsta neprijateljske, ali i prirodne reakcije protiv globalizacije, tako da će u „moru” zapadnog, napraviti jedan mikroidentitet. Možda vladajućim strukturama odgovara ova politika mikroidentiteta, zbog toga što je to barijera za solidarnost među ljudima, što moćnima pomaže da lakše vladaju. Kada se vratim u Kanadu, izneću probleme o kojima smo razgovarali ovoga puta u Beogradu ljudima koji se bave ovim pitanjima. Našalio sam se kada sam rekao da bih ja mogao da odredim sebe kao lezbijku afričkog porekla, zbog toga što mi u Kanadi i Americi sada imamo jedan čudan izraz „samoidentifikovanje”. Obično se identitet stvara u sadejstvu sa drugim ljudima. Ali, ideja samoidentifikacije prilično je narcisoidna, i odnosi se na to da ličnost sebe proglašava: ja sam ovo, ja sam ono, ja imam ovo iskustvo, i na osnovu toga ja sam to što jesam. To nije društveni identitet, zato što nije nastao u interakciji sa drugim ljudima.

Kakve su te „male priče” koje ljudi iznose u javnost kao društveno važne?

Tiču se seksualnog i rodnog identiteta, kao i pokreta „Me Too”, što naravno jeste važno, i ima veze sa samopoistovećivanjem žrtve sa nekim oblikom nasilja. Mnogo toga ima veze sa seksualnim zlostavljanjem, naročito u okrilju kanadske katoličke i protestantske crkve. Sve to me, kao građanina i kao javnu ličnost navodi na razmišljanje o politici identiteta i politici samoodređenja, zato što razmišljam o društvu i odrastao sam uz roditelje koji su bili marksisti, ma kako suludo to zvučalo. Mislim da talas samoodređivanja nije dobar, zato što društvo treba da gradimo zajedno, počev od osnovnih svakodnevnih dogovora sa svojim susedima. 

Navikli smo da kanadsko društvo podržava raznovrsno stvaralaštvo. Da li je još uvek tako?

Jeste, sve je bolje, zato što sada imamo poznatog premijera Džastina Trudoa, koji je vrlo glamurozan, mada mislim da tu ima više površnog, što važi za mnoge političare. Ali, Trudo je uradio jednu dobru stvar povećanjem vladine podrške umetnosti, što je za nas zaista period blagostanja. Oskudne godine imali smo pod desničarskom vladom, sada uživamo u izobilju.

Svi komentarišu američkog predsednika, njegove izjave i odluke. Kako vi doživljavate svoje susede „sa juga”?

Amerikanci su uvek voleli spektakle, šou-programe, predsednici SAD često su bili glumci, ljudi iz šou-biznisa. Setite se Ronalda Regana iz osamdesetih godina. Bio je loš televizijski glumac, ništa slično Kluniju. Biti predsednik SAD nije tako plemenita stvar. To što je Tramp postao to što jeste ima neke veze i sa globalizacijom, zato što je u Americi to značilo prebacivanje industrijskih kapaciteta u zemlje jeftine radne snage, kao što je Meksiko, odmah iza granice. Te fabrike zovu „makiladores”, kao šminku. Mnogi Amerikanci zbog globalizacije izgubili su posao i zbog toga su ljuti. Kao i u evropskom populizmu, svoj bes ispoljavaju tako što se okreću partijama desne orijentacije i kandidatu koji ih zabavlja, kao dečak koji psovke izgovara najglasnije što može. Kao da kaže: vidi šta ja umem. To isto radi i Tramp. Kao sedmogodišnjak koji ima moć, a to je malo opasno. Kanada, SAD i Meksiko uključeni su u sporazum o slobodnoj trgovini. Tramp je s tim u vezi davao neke vrlo agresivne izjave, na šta je Trudo odgovorio da Kanada ne vodi pregovore i diplomatiju preko Tvitera.