Invazija mirovnih snaga

Do sredine maja 1999. general Klark je imao plan napada kopnenim snagama s juga, uglavnom preko jednog jedinog puta iz Albanije. Računao je da će dobiti odobrenje za napad od Klintona najkasnije do 1. juna, a da će sve trupe imati na terenu najkasnije do 1. septembra 1999. Međutim, Bela kuća stalno je odlagala odluku, a i Pentagon nije bio oduševljen planom kopnene invazije. Britanci su bili ti koji su insistirali na kopnenoj operaciji, bili su spremni da za to pošalju celu svoju kopnenu vojsku.

Plan „Bravo-minus” imao je pet varijanti: slanje više hiljada NATO vojnika preko planinskog graničnog pojasa helikopterskim desantima (u junu mesecu na terenu NATO još nije imao dovoljno helikoptera za tako nešto), proboj NATO-a iz Makedonije preko Preševske doline ka jugu Srbije, a odatle ka istočnom delu Kosova, kopneni udar kroz Kačaničku klisuru (bila je kompletno miniran), opcija napada iz Albanije i varijanta napada iz Mađarske. Konačni cilj bio je poraz Srbije i Jugoslavije u roku od 90 dana kopnenog ratovanja. Problem je bio taj što koncentracija takvih NATO efektiva nije bila moguća ni do kraja decembra 1999. a onda ništa do proleća, jer zimsko vreme i planine ograničavaju upotrebu moderne oklopne tehnike.

No, sve to kao da niko nije znao ili nije smeo da kaže Slobodanu Miloševiću. Umesto toga, neki su ga generali uveravali da kopnena invazija samo što nije krenula. Kada su pripadnici terorističke OVK krajem maja 1999. pokrenuli ofanzivu, sa znanjem NATO-a i uz njegovu vazdušnu podršku, na granici i na planini Paštrik, neki generali ubedili su Miloševića da je NATO na korak od kopnenog napada. Izostanak jasne i otvorene podrške Borisa Jeljcina Beogradu, šteta koju je Srbija svakodnevno trpela od posledica bombardovanja, posebno u rušenju mostova i puteva, u elektroenergetskom sistemu, uništene rafinerije, sve je to navelo Miloševića da prihvati plan Ahtisari–Černomirdin.

Čak i kada je britanski general-potpukovnik Majk Džekson, komandant NATO snaga na terenu, u jednom hangaru u Kumanovu započeo razgovore s oficirima jugoslovenske Vrhovne komande o tehničkim detaljima povlačenja, na mestu gde je srpska vojska pobedila 1912. godine tursku vojsku, i tada se bombardovanje SR Jugoslavije nastavilo. Naime, 7. juna 1999. došlo je do zastoja u mirovnim pregovorima kada su jugoslovenski oficiri odbili da se saglase s uslovima NATO-a za povlačenje s Kosova. Na traženje OVK general Džekson je zahtevao da jugoslovenska vojska i srpska policija ostave na Kosovu kompletno naoružanje, od tenkova, oklopnih transportera i topova, do kamiona, aviona i PVO sistema, mitraljeza i pušaka. Oficiri bi imali mogućnost da zadrže samo svoje pištolje. Jugoslovenski oficiri su to odbili, pregovori su suspendovani, a bombardovanje intenzivirano. General Klark opet se, sa svojim štabom, konsultovao oko kopnene invazije, smatrajući da je svaki izgubljeni dan od kritičnog značaja za ulazak na Kosovo prema planu „Bravo-minus”. Te večeri američki strateški bombarderi B-52 izbacili su bombe na planinu Paštrik. Sledećeg dana zapadne zemlje i Rusija postigle su sporazum o nacrtu rezolucije UN oko Kosova, čime je Milošević diplomatski doveden pred svršen čin. Dve večeri kasnije Milošević je potpisao sporazum kojim je dozvolio invaziju 50.000 vojnika NATO-a, ali u svojstvu mirovnih, a ne borbenih snaga.

Kada danas, posle 19 godina, pogledamo šta je ostalo od sporazuma u Kumanovu može se reći da je Srbija uradila sve ono što je u njeno ime tada i potpisano. Istina, sporazum iz Kumanova zove se „vojno-tehnički” sporazum, jer najveći deo njegovog teksta reguliše i određuje vremenske i prostorne faze povlačenja jugoslovenske vojske i srpske policije s Kosova. Ostatak teksta najviše se bavi eksteritorijalnim statusom i zaštitom od svake odgovornosti pripadnika snaga Kfora, kopnenim i vazdušnim zonama bezbednosti uz administrativnu liniju između uže Srbije i Kosova u koje, s naše strane te linije, ne smeju da uđu pripadnici naše vojske, kao i naši avioni i helikopteri. Status komandanta Kfora regulisan je poput nekadašnjeg vicekralja Indije ili generala Daglasa Makartura u Japanu posle 3. septembra 1945. Komandant Kfora je jedini koji odlučuje da li Srbija može, što joj sporazum iz Kumanova i daje mogućnost, da na granice prema Makedoniji i Albaniji vrati do 1.000 vojnika i policajaca. Ko bi čuvao tih 1.000 naših vojnika i policajaca, koji bi čuvali te naše granice, to ne piše u sporazumu iz Kumanova.

Uglavnom, sporazum iz Kumanova vrlo je jasan po pitanju naših obaveza, koje smo sve ispunili, i vrlo nejasan po pitanju prava Srbije u južnoj srpskoj pokrajini. Sporazum je samo predočio tadašnji odnos snaga između Srbije i NATO-a. U njemu se ne prejudicira konačan status Kosova, čak se na dva mesta spominje i granica SR Jugoslavije s Albanijom. No, SR Jugoslavije više nema i Zapad to, u kontekstu Kumanovskog sporazuma, i tumači onako kako to njemu odgovara...