Инвазија мировних снага

До средине маја 1999. генерал Кларк је имао план напада копненим снагама с југа, углавном преко једног јединог пута из Албаније. Рачунао је да ће добити одобрење за напад од Клинтона најкасније до 1. јуна, а да ће све трупе имати на терену најкасније до 1. септембра 1999. Међутим, Бела кућа стално је одлагала одлуку, а и Пентагон није био одушевљен планом копнене инвазије. Британци су били ти који су инсистирали на копненој операцији, били су спремни да за то пошаљу целу своју копнену војску.

План „Браво-минус” имао је пет варијанти: слање више хиљада НАТО војника преко планинског граничног појаса хеликоптерским десантима (у јуну месецу на терену НАТО још није имао довољно хеликоптера за тако нешто), пробој НАТО-а из Македоније преко Прешевске долине ка југу Србије, а одатле ка источном делу Косова, копнени удар кроз Качаничку клисуру (била је комплетно миниран), опција напада из Албаније и варијанта напада из Мађарске. Коначни циљ био је пораз Србије и Југославије у року од 90 дана копненог ратовања. Проблем је био тај што концентрација таквих НАТО ефектива није била могућа ни до краја децембра 1999. а онда ништа до пролећа, јер зимско време и планине ограничавају употребу модерне оклопне технике.

Но, све то као да нико није знао или није смео да каже Слободану Милошевићу. Уместо тога, неки су га генерали уверавали да копнена инвазија само што није кренула. Када су припадници терористичке ОВК крајем маја 1999. покренули офанзиву, са знањем НАТО-а и уз његову ваздушну подршку, на граници и на планини Паштрик, неки генерали убедили су Милошевића да је НАТО на корак од копненог напада. Изостанак јасне и отворене подршке Бориса Јељцина Београду, штета коју је Србија свакодневно трпела од последица бомбардовања, посебно у рушењу мостова и путева, у електроенергетском систему, уништене рафинерије, све је то навело Милошевића да прихвати план Ахтисари–Черномирдин.

Чак и када је британски генерал-потпуковник Мајк Џексон, командант НАТО снага на терену, у једном хангару у Куманову започео разговоре с официрима југословенске Врховне команде о техничким детаљима повлачења, на месту где је српска војска победила 1912. године турску војску, и тада се бомбардовање СР Југославије наставило. Наиме, 7. јуна 1999. дошло је до застоја у мировним преговорима када су југословенски официри одбили да се сагласе с условима НАТО-а за повлачење с Косова. На тражење ОВК генерал Џексон је захтевао да југословенска војска и српска полиција оставе на Косову комплетно наоружање, од тенкова, оклопних транспортера и топова, до камиона, авиона и ПВО система, митраљеза и пушака. Официри би имали могућност да задрже само своје пиштоље. Југословенски официри су то одбили, преговори су суспендовани, а бомбардовање интензивирано. Генерал Кларк опет се, са својим штабом, консултовао око копнене инвазије, сматрајући да је сваки изгубљени дан од критичног значаја за улазак на Косово према плану „Браво-минус”. Те вечери амерички стратешки бомбардери Б-52 избацили су бомбе на планину Паштрик. Следећег дана западне земље и Русија постигле су споразум о нацрту резолуције УН око Косова, чиме је Милошевић дипломатски доведен пред свршен чин. Две вечери касније Милошевић је потписао споразум којим је дозволио инвазију 50.000 војника НАТО-а, али у својству мировних, а не борбених снага.

Када данас, после 19 година, погледамо шта је остало од споразума у Куманову може се рећи да је Србија урадила све оно што је у њено име тада и потписано. Истина, споразум из Куманова зове се „војно-технички” споразум, јер највећи део његовог текста регулише и одређује временске и просторне фазе повлачења југословенске војске и српске полиције с Косова. Остатак текста највише се бави екстериторијалним статусом и заштитом од сваке одговорности припадника снага Кфора, копненим и ваздушним зонама безбедности уз административну линију између уже Србије и Косова у које, с наше стране те линије, не смеју да уђу припадници наше војске, као и наши авиони и хеликоптери. Статус команданта Кфора регулисан је попут некадашњег вицекраља Индије или генерала Дагласа Макартура у Јапану после 3. септембра 1945. Командант Кфора је једини који одлучује да ли Србија може, што јој споразум из Куманова и даје могућност, да на границе према Македонији и Албанији врати до 1.000 војника и полицајаца. Ко би чувао тих 1.000 наших војника и полицајаца, који би чували те наше границе, то не пише у споразуму из Куманова.

Углавном, споразум из Куманова врло је јасан по питању наших обавеза, које смо све испунили, и врло нејасан по питању права Србије у јужној српској покрајини. Споразум је само предочио тадашњи однос снага између Србије и НАТО-а. У њему се не прејудицира коначан статус Косова, чак се на два места спомиње и граница СР Југославије с Албанијом. Но, СР Југославије више нема и Запад то, у контексту Кумановског споразума, и тумачи онако како то њему одговара...