Nije torba što je nekad bila
Kragujevac – Svaka torba je imala svoju namenu i po načinu izrade i šarama znalo se tačno kome pripada. Izrađivale su se uglavnom od vune, a bisage, koje su služile za prenos robe na konju, od kostreti – čvrste kozje dlake.
Postojale su torbe za svakodnevnu upotrebu i one za svečanije prilike, kakve su se nosile prilikom rođenja deteta. Za slavski kolač i bukliju tkana je posebna torba, a bile su i vredan dar. Izrađivale su ih žene, kada ne bi imale posla na njivi ili u bašti. One su od tkanja torbi, koje su ponekad ukrašavale i kićankama, stvorile posebnu umetnost.
O ulozi tkane vrećice koja se nosi(la) o ramenu govori izložba „Torbe” kragujevačkog etnologa Svetlane Radojković. U „Kući prote Miloja Barjaktarovića” izloženi su primerci šumadijske torbe s kraja 19. i početka 20. veka, koji se čuvaju u Odeljenju za etnologiju ovdašnjeg Narodnog muzeja. Postavka je upotpunjena tkaninama za torbe i bisagama, a prati je i pisani osvrt u katalogu o starim zanatima.
– Torba je ima višestruku ulogu u životu tradicionalne srpske porodice. Zato se one mogu posmatrati kao deo tekstilnog pokućstva i kao proizvod ženske domaće radinosti. Mogu se svrstati i u sredstva za prenos dobara ili u sastavni deo muške i ženske nošnje. Bile su i neizostavni rekvizit u nekim običajima – objašnjava autorka izložbe, napominjući da je u kolekciji Narodnog muzeja u Kragujevcu sačuvano 46 torbi, deset tkanina i dvoje bisaga.
Torbe su uglavnom tkane na horizontalnom razboju, tehnikama poznatim kao čunčanje, klečanje ili balučenje. Bilo je i pletenih torbi, a bisage od kostreti su izrađivale mutavdžije.
– Posle naredbe kneza Miloša Obrenovića iz 1823. godine, u kragujevačkom okrugu je osnovan Grnčarsko-papudžijski esnaf u okviru kojeg su radile i mutavdžije. Međutim, do 1904. godine većina starih istočnjačkih zanata je zamrla ili im je broj znatno opao. Prodiranjem zapadne kulture i izmenom načina života, u Kragujevcu, između ostalih, nestaju i mutavdžije – navodi Svetlana Radojković.
Vunene vrećice su se nosile na različite načine. Često su se zvale „uprtače”, zbog našivenih uzica sa strane. Uprte su mogle biti različitih dužina, pa se takva torba mogla nositi i o ramenu i oko ruke. Uostalom, kao i neka današnja ženska tašna. Najduže uprte imale su torbe za bebe – „ljuljke”. Takve uzice su služile da se „ljuljka”, odignuta od zemlje, veže između dva drveta, kako bi u njoj ležalo dete dok majka radi u polju.
Torbe za svakodnevnu upotrebu su tkane od vune tamnije boje, a ukrašavane su geometrijskim ornamentima. Služile su da se u njima ponese hrana i piće na njivu, kad se ide na put ili u grad, da se prenesu namirnice. To bi danas bio neki manji „ranac”, dok prilikom kupovine, još umesto platnene vrećice, koristimo plastične kese.
Za svečanije prilike, kao što su rođenje deteta, svadba, slava ili neka druga svetkovina, torbe su najčešće tkane od crveno bojene vune. One su i bogatije ukrašavane. Nekad kićankama, a nekad i motivima iz biljnog, retko životinjskog sveta. U kolekciji Narodnog muzeja u Kragujevcu sačuvana je torba manjih dimenzija na kojoj su, na crvenoj podlozi, istkana dva goluba okrenuta jedan prema drugom.
– Ranije se prema bojama i ornamentici moglo znati da li je torba namenjena svakodnevnoj upotrebi, da li pripada devojci dorasloj za udaju ili ženi. Vremenom, simbolika boja i ornamenata je zaboravljena, ali stare torbe ne prestaju da svedoče o tome koliko su tkalje brižno pristupale poslu, podjednako vodeći računa o funkcionalnosti i lepoti izrade – kaže naša sagovornica.
Tkane torbe odavno nemaju nekadašnju ulogu. Na selu ih još nose kad buklijom pozivaju svatove, ali se sada najčešće mogu videti u etno-restoranima koji pored naših drumova niču kao pečurke posle kiše. Te torbe su prazne, ne služe više nečemu. Osim da podsete na vremena kada se skromno živelo, kada je čoveku bila potrebna samo jedna torba.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
