Šarene planine na Putu svile

Kina, ogromna zemlja, koja više asocira na poseban kontinent, neobičan je kovčeg sa raznovrsnim blagom, koje zapadni svet ne poznaje dovoljno. Istorijsko nasleđe stare civilizacije, podarilo je svetu izuzetne bisere: nenadmašni Kineski zid, Zabranjeni grad u Pekingu, sjajne skulpture vojnika od terakote na večnoj straži u gradu Sijanu i mnogo toga još.

Kinu smo prvi put obilazili upravo zbog ratnika Sijana, putujući istočnim delom ove ogromne države: krenuli smo se iz Pekinga, preko Ljuoanga, manastira Šaolin, do Sijana, Čengdua i Lešana, pa dalje na jugoistok do prelepog gradića Fenhuanga i na kraju stigli do velelepnog Šangaja.

Na putu karavana

Ovaj, drugi, obilazak Kine takođe je bio vezan za grad Sijan, od kojeg je još krajem drugog i početkom prvog veka pre nove ere uspostavljen trgovački put ka Evropi, preko Konstantinopolja. Kako je u tom periodu svila za Evropu bila veoma značajna roba, ceo put je dobio neopravdano naziv po njoj – Put svile. Kažemo, neopravdano, jer je svila bila tek jedan od mnoštva proizvoda kojima se trgovalo između Azije i Evrope.

Put ka Evropi iz Sijana vodio je preko provincije Gansu a zatim se račvao: dva kraka su išla pored planinskih masiva obuhvatajući sa severa i juga pustinju Takla Makan, čiji naziv u prevodu znači „Uđeš a ne izađeš”, do Kašgara, najzapadnijeg grada u Kini, u provinciji Sinkjang, i dalje preko Kirgizije. Treći krak, ka severu i planinskom vencu Tijan Šan kroz grad Turpan prolazeći pustinjom Gobi do današnje Almate u Kazahstanu.

Tokom vremena ovaj put je izgubio trgovinski značaj, ali je dobio romantično značenje: sve veći broj turista iz celog sveta krstari ovim zabačenim područjem, prebogatom spomenicima kulture, prirodnim lepotama i fenomenima. To je razlog da se uputimo u kružni obilazak Puta svile, njegovim najsevernijim i najjužnijim delovima. Brzi kineskim vozovi danas zamenjuju nekadašnje karavane kamila.

Uz put smo obilazili zanimljive gradove sa impresivnom arhitekturom i infrastrukturom, tajnovite svete planine, budističke pećine, hramove, manastire, drevne dvorce, čitave gradove građene od naboja blata, ali turisti neopravdano projure pored prirodnih lepota ovog dela Kine.

U provinciji Gansu, na severozapadu ove zemlje, u blizini manje poznatog grada Cangye, gde je navodno i Marko Polo proveo godinu dana, svilo se izuzetno prirodno čudo zbog koga pored pomenutih bisera vredi otići u Kinu. To su Šarene planine.

Priroda kao da se pobrinula da demantuje uobičajeno razmišljanje da u najvećoj pustinji Azije ne može da se vidi nešto posebno. Priroda je ovde poručila da je i dalje najveći likovni umetnik svih vremena.

Okamenjena duga

Na nekadašnjem trgovačkom Putu svile sada lepotom plene planine neobičnih boja, šara – čas izgledaju kao okamenjena duga, čas kao šareni kolač sa šlagom, a nama su na nekim mestima ličile na – srpsku prošaranu slaninicu.

Šareno čudo rađalo se milionima godina. Velike tektonske promene planinskih masiva, peskovito tlo od crvenog krečnjaka, bogatstvo rude gvožđa, hematita i ostalih minerala, uz kišu, spiranja, erozije, vetrove i zemljotrese dale su završni pečat konačnom izgledu ovih planina. Neobičan reljef samo je deo iznenađenja, jer još veći utisak ostavljaju spektakularne promene boja ovih planina. Kao da gledate u slikarsko platno, na kojem se prelivaju boje nekog zanesenog umetnika, a ne da ispred vas stoje stvarne planine. Crvena, žuta, plava, siva, ljubičasta, bela – boje koje se nepregledno talasaju, preklapaju prožimaju preko vrhova, udolina, zbunjuju i teraju u nedoumicu. Pitam se da li sanjam ili je to priroda veliki majstor fotošopa?

Veličanstven je pogled sa platforme na planine sa bojama poređanim u vidu duginog spektra. Posebno su upečatljive duge, vertikalne trake koje odvajaju jednu boju od druge.

Odlično obeleženi drveni podesti, vidikovci, postavljeni na više nivoa, omogućavaju posetiocu pogled na ovaj pejsaž iz svih mogućih uglova. Teška je odluka koliko se gde zadržati, jer mi se ni sa jednog kutka nije odlazilo, dok je vreme klizilo kao u peščanom satu.

Atmosferi jedinstvenog događaja doprinosi i tiha, nenametljiva muzika, koja dopire iz skrivenih otvora na platformama. Regija Šarenih planina je ogromna, prostire se na oko 400 kvadratnih kilometara i verovatno se najbolje vidi okom ptice – iz helikoptera koji je dostupan turistima samo u sezoni jun–septembar kada su planine i najlepše za posmatranje.

Na Uneskovoj listi

Nema odgovora ni koje doba dana je najpodesnije za posetu ovom prirodnom carstvu: jutarnje za vrebanje izlaska Sunca, prepodnevno, uobičajeno za većinu turista, ili kasno predvečerje kada Sunce odlazi i kada se boje simultano i konstantno menjaju. Profesionalni fotografi, veliki ljubitelji prirode, kao i retki turisti sa neograničenim vremenom na raspolaganju, odlučuju se za noćenje u neposrednoj blizini lokaliteta kako bi uhvatili sve delove dana.

Ovo mesto steklo je svetsku slavu, a nalazi se i na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine kako bi se jedinstvena lepota sačuvala za buduće generacije.

Bezbroj stepenica

Za odlazak na lokalitet na raspolaganju je lokalni autobus o čijoj satnici povratka treba voditi računa, naročito kada sezona razgledanja nije u toku.

Jedan od vidikovaca je posebno zahtevan, jer je potrebno savladati 666 stepenica, pod velikim nagibom, da bi se stiglo do panoramske platforme. Može se i pešačiti između vidikovaca, ali za tu opciju, potrebno je volje, kondicije, a najviše vremena. Put kojim se kreće autobus, vijuga između isto tako zanimljivog reljefa i turisti u pokretu snimaju i fotografišu obojene formacije.

Na samom lokalitetu mali autobusi stalno kruže između vidikovaca, do kojih se stiže uz manji ili veći napor, na vama je da birate – prilaznom stazom, sa većim ili manjem brojem stepenica shodno zahtevima reljefa. Ako se opredelite za najam automobila to je nešto skuplja, ali i komotnija varijanta.