Između Hansa i Alije

Pitamo autorku za koga se, na kraju, opredelila u stvarnom životu, za „začinjenog” Hansa ili za „zaslađenog” Aliju, i saznajemo – ni za jednog. Odabrala je Šveđanina sa kojim ima ćerku tinejdžerku.

Obraćajući se učesnicima 7. Beogradskog festivala evropske književnosti, Hatidže Akin – vlasnica dva pasoša, nemačkog i turskog, i dobitnica više nagrada za novinarski doprinos debati o toleranciji, migracijama i integraciji – rekla je da su junaci njenih romana i novinskih kolumni ljudi iz njena „dva života”, oni koji pokušavaju da se prilagode novoj sredini, a da ipak sačuvaju svoj identitet i tradiciju, i oni koji žele da prihvate pridošlice, ali ne znaju uvek kako da to učine na pravi način.

Rođena 1969. u Anadoliji, Hatidže je imala tri godine kada se sa porodicom doselila u Duisburg, gde je počela školovanje. Rado se seća učiteljice koja joj je rekla da njena sudbina, ako tako odluči, ne mora biti da se – poput većine devojaka turskog porekla u Nemačkoj – mlada uda i gaji decu, već da može mnogo, mnogo više...

Tako je Hatidže nastavila školovanje u Dizeldorfu. Uz studije poslovne administracije radila je kao slobodni novinar u VAC-u, 2000. se preselila u Berlin i zaposlila kao urednik magazina „Maks“, a onda počela saradnju i sa mnogim drugim redakcijama. Pošto se proslavila kolumnom „Moja domovina“ koju je objavljivala u berlinskom listu „Tagesšpigel“, krenula je njena karijera pisca, scenariste, govornika i moderatora. Nastupa često i na televiziji, a njen blog „Drugi dan u paralelnom svetu“ jedan je od najčitanijih u Nemačkoj.

– Ceo moj život, sve što radim, prožeto je tim osećanjem dvojnog identiteta, pripadnosti dvema kulturama, dvema nacijama. Od Turaka sam naučila da poštujem vrednost svakog čoveka, od Nemaca da svakoga posmatram na ravnoj nozi i gledam u oči – kaže Hatidže.

Posebna oblast u kojoj se angažuje su položaj i prava žena, ali – ističe – ne Turkinja u Nemačkoj, već svih žena, svugde.

Priznaje da čak i u Nemačkoj postoji izvesna podozrivost prema feministkinjama i težnja muškaraca da marginalizuju probleme o kojima one pričaju, i da je upravo to razlog što samo ujedinjene žene mogu nešto da promene – u Nemačkoj, Turskoj, Srbiji, bilo gde.

– Govorim o zajedničkoj borbi za prava žena i ne prihvatam podele na „feministkinje poslovne žene!”, „feministkinje domaćice”, „feministkinje migrantkinje”. Iako se konkretni problemi sa kojima se one suočavaju razlikuju, u stvari želimo isto. U Berlinu, gradu u kojem živim, ima pripadnika 180 nacija, i svi oni drugačije vide položaj, ulogu i prava žene. I svaka generacija drastično drugačije na to gleda. Imamo zakone koji govore o ravnopravnosti žena, ali u praksi nije mnogo toga urađeno, i to je ono na čemu ću i dalje da se angažujem. Rešavaćemo izazove jedan po jedan, korak po korak, i menjati ciljeve sve dok i poslednji ne ostvarimo! – smatra Hatidže.

Njen književni „alter ego” je pokazao kako to izgleda na primeru jedne turske porodice u Nemačkoj. Nadajmo se da će uskoro i čitaoci u Srbiji imati pred sobom prevod njenih romana sa Hansom i Alijom.