Између Ханса и Алије
Уколико се сетимо филма „Моја велика мрсна православна свадба”, који је тако дирљиво и забавно описао живот Грка у Америци, са свим оним урнебесним неспоразумима какви настају у судару две културе, тада је довољно да замислимо Немачку уместо Америке и Турке уместо Грка – па да добијемо ништа мање живописне сцене „Једног Ханса са љутим сосом” који је снимљен по истоименој књизи Хатиџе Акин, немачке књижевнице, новинарке и активисткиње турског порекла.
Породица младе (али не више толико младе) новинарке – јер је реч о некој врсти аутобиографије – окупила се у њеном берлинском стану да најзад упозна будућег зета Ханса. Ту су отац, мајка, три сестре и брат, ту је гомила домаћих гурманлука на столу – укључујући, наравно, бурек, баклаве и пуњене патлиџане, ту су (додуше само имагинарни) представници анадолског села из којег се породица доселила у Немачку, ту су све оне патријархалне предрасуде одатле донете у срце „разуздане” Европе... Само Ханс никако не долази.
– Ово сам име одабрала јер је типично турско име за Немца, симболизује све оно што дошљаци из Турске виде у овдашњим мушкарцима: поузданост, стабилност, лепо васпитање... Недостаје једино страст, и то је тај „љути сос” који би све зачинио – објашњава Хатиџе Акин наслов свог првог романа (из 2005) након којег је, три године касније, уследио „Алија за десерт”. Алија је. пак, уобичајено немачко име за „опасног” Турчина, он је у овој књизи, међутим, сасвим другачији, напросто сладак. У њеној трећој књизи, „Пољубићу те, Кисмете” (2013) тема се мења, ту се Хатиџе бави својим повратком у Турску и ситуацијом коју тамо затиче.
Питамо ауторку за кога се, на крају, определила у стварном животу, за „зачињеног” Ханса или за „заслађеног” Алију, и сазнајемо – ни за једног. Одабрала је Швеђанина са којим има ћерку тинејџерку.
Обраћајући се учесницима 7. Београдског фестивала европске књижевности, Хатиџе Акин – власница два пасоша, немачког и турског, и добитница више награда за новинарски допринос дебати о толеранцији, миграцијама и интеграцији – рекла је да су јунаци њених романа и новинских колумни људи из њена „два живота”, они који покушавају да се прилагоде новој средини, а да ипак сачувају свој идентитет и традицију, и они који желе да прихвате придошлице, али не знају увек како да то учине на прави начин.
Рођена 1969. у Анадолији, Хатиџе је имала три године када се са породицом доселила у Дуисбург, где је почела школовање. Радо се сећа учитељице која јој је рекла да њена судбина, ако тако одлучи, не мора бити да се – попут већине девојака турског порекла у Немачкој – млада уда и гаји децу, већ да може много, много више...
Тако је Хатиџе наставила школовање у Дизелдорфу. Уз студије пословне администрације радила је као слободни новинар у ВАЦ-у, 2000. се преселила у Берлин и запослила као уредник магазина „Макс“, а онда почела сарадњу и са многим другим редакцијама. Пошто се прославила колумном „Моја домовина“ коју је објављивала у берлинском листу „Тагесшпигел“, кренула је њена каријера писца, сценаристе, говорника и модератора. Наступа често и на телевизији, а њен блог „Други дан у паралелном свету“ један је од најчитанијих у Немачкој.
– Цео мој живот, све што радим, прожето је тим осећањем двојног идентитета, припадности двема културама, двема нацијама. Од Турака сам научила да поштујем вредност сваког човека, од Немаца да свакога посматрам на равној нози и гледам у очи – каже Хатиџе.
Посебна област у којој се ангажује су положај и права жена, али – истиче – не Туркиња у Немачкој, већ свих жена, свугде.
Признаје да чак и у Немачкој постоји извесна подозривост према феминисткињама и тежња мушкараца да маргинализују проблеме о којима оне причају, и да је управо то разлог што само уједињене жене могу нешто да промене – у Немачкој, Турској, Србији, било где.
– Говорим о заједничкој борби за права жена и не прихватам поделе на „феминисткиње пословне жене!”, „феминисткиње домаћице”, „феминисткиње мигранткиње”. Иако се конкретни проблеми са којима се оне суочавају разликују, у ствари желимо исто. У Берлину, граду у којем живим, има припадника 180 нација, и сви они другачије виде положај, улогу и права жене. И свака генерација драстично другачије на то гледа. Имамо законе који говоре о равноправности жена, али у пракси није много тога урађено, и то је оно на чему ћу и даље да се ангажујем. Решаваћемо изазове један по један, корак по корак, и мењати циљеве све док и последњи не остваримо! – сматра Хатиџе.
Њен књижевни „алтер его” је показао како то изгледа на примеру једне турске породице у Немачкој. Надајмо се да ће ускоро и читаоци у Србији имати пред собом превод њених романа са Хансом и Алијом.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
