Jadac

Pridruživanje Evropskoj uniji koristilo bi Srbiji i Balkanu u celini, glase učestale poruke iz Brisela. Pojedini evropolitičari, na čelu s Jelkom Kacinom koji „o napretku Srbije” izveštava Evropski parlament, svojim delima, međutim, dovode u sumnju iskrenost pomenutih parola. Kacin je nedavno u „Dnevnom avazu” poručio da BiH mora da „iskoristi priliku i svrsta se pored Hrvatske (u EU), umesto da tone nazad ka Srbiji”.

Tako će Bosna sutra, na sastanku ministara inostranih poslova zemalja EU u Luksemburgu, najverovatnije potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Unijom. Time će „preteći Srbiju u utakmici za članstvo u EU”, izveštava nemačka DPA. Srbiji nije ponuđen isti put za potpisivanje SSP, iako je Beograd pregovore s Briselom počeo mesec dana pre Sarajeva. Umesto toga, Srbiji je uoči 11. maja obećana utešna nagrada ili, kako to neuvijeno kaže ministar spoljnih poslova Holandije Verhojgen, „šargarepa” u vidu viznih olakšica, trgovinskih sporazuma i drugih „kreativnih dosetki”.

Holandija i Belgija su, posle četvoromesečnih pritisaka od Vašingtona preko Ljubljane do Brisela, ovog vikenda ipak izrazile volju da Srbiji dozvole da potpiše SSP, ali – uslovno. Uslov je da se do izručenja Mladića Hagu Srbija obaveže da SSP neće konzumirati odnosno da „neće koristiti pogodnosti iz Sporazuma”. Za građane Srbije, koji od SSP očekuju ubrzanje evrointegracije, takav sporazum nije ulaznica za bolji život već mrtvo slovo na papiru. Srbija ne bi imala konkretne koristi od SSP sve dok službeni Beograd ne uhvati Mladića i izruči ga tribunalu.

Pozadinu manevra oko „srpskog SSP” otkrio je poslanik holandske opozicione stranke VVD Han ten Bruk, koji opominje da Srbija ne sme da bude nagrađena za „loše ponašanje”; to objašnjava Alfred Pijpers, analitičar Instituta Klingendel, rečima da je Srebrenica prouzrokovala traumu u holandskom društvu, zato se „svi osećamo lično izdanima i napadnutim od Karadžića i Mladića”. Pijpers tvrdi da su njegovi zemljaci ubeđeni da bi dolazak dvojice optuženika u Hag bila adekvatna „korekcija” onoga što je krenulo naopako u prošlosti, a sve to „svakako mora da se dogodi pre bilo kakvih koncesija” Srbiji.

Da su holandski i belgijski političari dosledni, morali bi da zastupaju isti stav i prema Bosni; umesto toga, Verhojgen će sutra dati „zeleno svetlo” za potpisivanje SSP sa Sarajevom. Nije u dilemi iako je Karla del Ponte priznala da se Karadžić najverovatnije krije u Bosni. Kako to da je Karadžić u primeru BiH gurnut u drugi plan, dok je za Srbiju „biti ili ne biti” izručenje Mladića Hagu? Paradoks je još očitiji u poređenju s Hrvatskom. Brisel jeste uslovljavao Zagreb oko Gotovine, ali – daleko posle potpisivanja SSP.

Na stranu raskorak teorije i prakse u slučaju Srbije, komesari Unije računaju da će „Srbi”, poučeni bosanskim ubrzanjem i privučeni mamcem viznih olakšica obećanih na dugačkom štapu, odbaciti „mit o Kosovu” i pohrliti ka Evropi. Suštinu igre nehotice razotkriva Riker, šef Unmika na Kosovu, koji u „Špiglu” priznaje da „očekuje da će obe države, Kosovo i Srbija, postati članice EU kroz 10 godina”. A u međuvremenu neka Srbija neguje „dobrosusedske odnose”, traži Ren. Kao da ne znamo za jadac.