Želeo sam da zavedem autora

Znate, Bob Dilan je jednom kazao: „Biti van zakona u doba Divljeg zapada značilo je pre sve svega biti pošten”. Gde tu možete prepoznati Srbiju? Njena vesternska vizija postoji jedino u romanima i pripovetkama Zorana Ćirića, ali to je umetnička fikcija, a ona ne trpi brkanje sa tzv. stvarnošću, naročito ako u tome ima političkih implikacija. Mislim da vam je pomalo retoričko pitanje „zašto se vraćam vesternskom pristupu”. To pitate čoveka koji je jedini srpski pisac koji je pravosnažnom presudom obeležen kao potencijalni ubica!

Kad vinčesterka opali u Pirotu ili Leskovcu, ili kad galopira nevakcinisani konj, je li to „na radost” Džonu Fordu, Tarantinu ili nekom trećem...?

Kad vinčesterka opali u Pirotu, to može biti na radost Bugara, ali ta radost ne bi trajala dugo jer su mnogi Piroćanci zadojeni duhom Koste Vojinovića, tako da bi se ubrzo Bugari dali u strateški kas prema Burgasu i Varni. Moj otac je rođen u Pirotu, kao i moja četvorica stričeva, i vrlo dobro znam o čemu govorim. A ako vinčesterka grune u Leskovcu tek je to nekontrolisano ludilo koje može da znači ili lokalni rat paprikara i roštiljara ili da su se Tačijevi i Haradinajevi kauboji međusobno sukobili tokom podele plena u osvojenom Leskovcu. Naravno da ovaj drugi scenario podrazumeva i dolazak srpskih goniča stoke naoružanih do zuba i spremnih da isteraju banditske komšije sve do američkih rančeva i farmi. A da li bi američka konjica izvršila kontrajuriš na gurmanski Leskovac – e, to jedino može da se sazna iz nekih manje poznatih pesama Tome Zdravkovića. Jer, Toma je voleo filmove sa Džonom Vejnom, a njih je uglavnom režirao Džon Ford koji ipak nema nikakve veze sa ovim zapletom, i mislim da je čudno zalutao u vaše pitanje. Ali, zvuči šarmantno, kao da je Balzak pisao romane Zejna Greja.

Petar je negativac za kojeg se navija. Zašto navijamo za negativce?

Nema ovde „navijanja”, jer nema igranja za raju. Mnogo je tu mraka i opačina koje od Crnog Petra čine demonsku figuru koje se svi pribojavaju i uglavnom iz straha mu iskazuju strahopoštovanje za koje okoreli otpadnik zna da je u pitanju džinovsko licemerje koje mu može doći glave ukoliko zaista poveruje u nakićene glasine o sebi. A što se tiče loših momaka kao „društvenog modela” koji se podržava – to je zacementirani katehizis, blagosloven i od političkih i od crkvenih patrijarha. Vidite, „Posle potere” je roman nad kojim lebdi duh Gavrila Principa, najvećeg srpskog mučenika, koga ovdašnja elita ne prestaje ni do dana današnjeg da naziva ubicom. Užas i tuga. E, pošto ni nadljudsko herojstvo ni zlehuda sudbina Gavrila Principa nisu Srbe naučili da razlikuju kriminalce od desperadosa, onda je logično što je neljudski stvor zvani Arkan postao heroj demokratske, patriotsko evropeizirane Srbije. Iskreno, stvorio sam lik Crnog Petra kako bih se narugao arkanizaciji našeg društva koja je već četvrt veka u punom jeku. Ovaj roman slobodno možete tumačiti i kao umetnički artikulisano i vrlo sočno iskazano gađenje naspram takvog kukavičkog ološa koji se razmetao svojim zločinima, a u režiji tajne policije čije su sluge bili i ostali. Znate kako bi trebalo da se reklamira „Posle potere”? Priča o osvetniku i krstašu koji je nanizao skalpove i skinuo glave Badži, Kundaku, Šijanu, Ašaninu, Arkanu, Buhi, Ćuruviji, Skoletu, Ćandi, Bulatoviću, Stamboliću, Đinđiću... ostala prezimena dopišite sami.

Kada Crni Petar u Strujnom ustanku kidnapuje i traži otkup za šefove službi za naplatu struje u Žitorađi, Brestovcu i Kosančiću, a narod cepa račune za struju, šta treba da kažu oni koji redovno sve plaćaju?

Novac uvek završava u bankama čije pljačkanje organizuju federalni šerifi i vladini agenti za bezbednost ponude i potražnje. Zato su se čak i u ona uistinu divlja vremena organizovali izbori po principu: ko preživi makljažu i masakre – taj broji glasove. Zvuči poznato, da ne kažem „vanvremenski savremeno”. Redovne platiše treba da kupe ovaj roman, pa kada ga budu pročitali znaće šta im valja činiti. Uostalom, tu epizodu sam napisao inspirisan istinitim dogodovštinama. Naime, selo Pukovac u okolini Niša odavno je steklo kultni status jer tamo niko decenijama ne plaća struju, a kada su radnici EPS-a uz pratnju policije ušli u selo s namerom da im iseku struju, svi su završili na banderama moleći meštane da im poštede radničke živote u javnom preduzeću, te da prestanu da testerišu nimalo „beogradske” bandere. Više se niko nije usudio da pokuša naplatu struje, koja uostalom uopšte nije trofazna te otud bunt i seoska neposlušnost odvažnih Pukovčana.