Желео сам да заведем аутора

Знате, Боб Дилан је једном казао: „Бити ван законa у доба Дивљег запада значило је пре све свега бити поштен”. Где ту можете препознати Србију? Њена вестернска визија постоји једино у романима и приповеткама Зорана Ћирића, али то је уметничка фикција, а она не трпи бркање са тзв. стварношћу, нарочито ако у томе има политичких импликација. Мислим да вам је помало реторичко питање „зашто се враћам вестернском приступу”. То питате човека који је једини српски писац који је правоснажном пресудом обележен као потенцијални убица!

Кад винчестерка опали у Пироту или Лесковцу, или кад галопира невакцинисани коњ, је ли то „на радост” Џону Форду, Тарантину или неком трећем...?

Кад винчестерка опали у Пироту, то може бити на радост Бугара, али та радост не би трајала дуго јер су многи Пироћанци задојени духом Косте Војиновића, тако да би се убрзо Бугари дали у стратешки кас према Бургасу и Варни. Мој отац је рођен у Пироту, као и моја четворица стричева, и врло добро знам о чему говорим. А ако винчестерка груне у Лесковцу тек је то неконтролисано лудило које може да значи или локални рат паприкара и роштиљара или да су се Тачијеви и Харадинајеви каубоји међусобно сукобили током поделе плена у освојеном Лесковцу. Наравно да овај други сценарио подразумева и долазак српских гонича стоке наоружаних до зуба и спремних да истерају бандитске комшије све до америчких ранчева и фарми. А да ли би америчка коњица извршила контрајуриш на гурмански Лесковац – е, то једино може да се сазна из неких мање познатих песама Томе Здравковића. Јер, Тома је волео филмове са Џоном Вејном, а њих је углавном режирао Џон Форд који ипак нема никакве везе са овим заплетом, и мислим да је чудно залутао у ваше питањe. Али, звучи шармантно, као да је Балзак писао романе Зеjна Греја.

Петар је негативац за којег се навија. Зашто навијамо за негативце?

Нема овде „навијања”, јер нема играња за рају. Mного је ту мрака и опачина које од Црног Петра чине демонску фигуру које се сви прибојавају и углавном из страха му исказују страхопоштовање за које окорели отпадник зна да је у питању џиновско лицемерје које му може доћи главе уколико заиста поверује у накићене гласине о себи. А што се тиче лоших момака као „друштвеног модела” који се подржава – то је зацементирани катехизис, благословен и од политичких и од црквених патријарха. Видите, „После потере” је роман над којим лебди дух Гаврила Принципа, највећег српског мученика, кога овдашња елита не престаје ни до дана данашњег да назива убицом. Ужас и туга. Е, пошто ни надљудско херојство ни злехуда судбина Гаврила Принципа нису Србе научили да разликују криминалце од десперадоса, онда је логично што је нељудски створ звани Аркан постао херој демократске, патриотско европеизиране Србије. Искрено, створио сам лик Црног Петра како бих се наругао арканизацији нашег друштва која је већ четврт века у пуном јеку. Овај роман слободно можете тумачити и као уметнички артикулисано и врло сочно исказано гађење наспрам таквог кукавичког олоша који се разметао својим злочинима, а у режији тајне полиције чије су слуге били и остали. Знате како би требало да се рекламира „После потере”? Прича о осветнику и крсташу који је нанизао скалпове и скинуо главе Баџи, Кундаку, Шијану, Ашанину, Аркану, Бухи, Ћурувији, Сколету, Ћанди, Булатовићу, Стамболићу, Ђинђићу... остала презимена допишите сами.

Када Црни Петар у Струјном устанку киднапује и тражи откуп за шефове служби за наплату струје у Житорађи, Брестовцу и Косанчићу, а народ цепа рачуне за струју, шта треба да кажу они који редовно све плаћају?

Новац увек завршава у банкама чије пљачкање организују федерални шерифи и владини агенти за безбедност понуде и потражње. Зато су се чак и у она уистину дивља времена организовали избори по принципу: ко преживи макљажу и масакре – тај броји гласове. Звучи познато, да не кажем „ванвременски савремено”. Редовне платише треба да купе овај роман, па када га буду прочитали знаће шта им ваља чинити. Уосталом, ту епизоду сам написао инспирисан истинитим догодовштинама. Наиме, село Пуковац у околини Ниша одавно је стекло култни статус јер тамо нико деценијама не плаћа струју, а када су радници ЕПС-а уз пратњу полиције ушли у село с намером да им исеку струју, сви су завршили на бандерама молећи мештане да им поштеде радничке животе у јавном предузећу, те да престану да тестеришу нимало „београдске” бандере. Више се нико није усудио да покуша наплату струје, која уосталом уопште није трофазна те отуд бунт и сеоска непослушност одважних Пуковчана.