Ljubav se zove imenom majke

U njegovom autobiografskom romanu „Sećanje na ljubav”, centralni lik je njegov otac Jošua Bar Josef, poznati izraelski književnik. U tradiciji najboljih romana svetske književnosti, u kojima se ljubavno osećanje graniči sa odbojnošću i strahom, i pripovedač ove knjige prema ocu ima ambivalentne emocije, najpre zbog toga što je ostavio svoju porodicu, da bi zasnovao novu, sa drugom ženom. Pored porodičnih slika, pred čitaocem vaskrsavaju Jerusalim, Tel Aviv, Haifa i Safed, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.

– To su bile prve decenije izraelske države, kada je ekonomska situacija bila nezavidna. Bili su deljeni bonovi za hranu, živelo se u atmosferi socijalizma. Pre Šestodnevnog rata sve je bilo drugačije, razlike između levice i desnice bile su manje izražene. Pored toga što je siva ekonomija bila rasprostranjena, određene pojave u društvu posmatrane su crno-belo. Mi smo bili dobri, Palestinci su bili loši. Kako se život razvijao, sve je postajalo složenije, i ti crno-beli odnosi prestajali su da postoje. Sada postoje dobri Arapi i loši Izraelci, kao i obrnuto. Sada palestinski doktori brinu o izraelskim vojnicima, kao što jevrejski lekari pružaju pomoć onima koji beže iz Sirije, od pristalica Asadovog režima – kaže za naš list Jicak Bar Josef.

„Prošlo je godinu dana od mamine smrti. Tata je sedeo u fotelji sa visokim naslonom, pored pisaćeg stola. Otvorio je fioku i izvadio iz nje fotografiju nepoznate žene. `Zove se Gila i vrlo je fina. Uskoro dolazi iz Amerike i venčaćemo se.` Bacio sam fotografiju na pod. `Nije lepa i mrzim je`”, odlomak je iz romana „Sećanje na ljubav”, koji dočarava složenost porodičnih odnosa junaka. Naš sagovornik pruža dodatno objašnjenje ovakvih prizora:

– U to vreme pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, kao i danas, bilo je brakova koji nisu bili uspešni, ali je odnos prema razvodu bio mnogo drugačiji nego sada. Bilo je malo razvoda, a deca su razlaz svojih roditelja doživljavala kao veliku sramotu. Iz tog razloga, i pored teških stvari u braku i neslaganja, ljudi su ostajali zajedno i nisu se tek tako razvodili. Težili su tome da očuvaju zajednicu i porodicu.

Čini se da su prizori iz porodičnog života ostali urezani u pripovedaču, koji istražujući te složene relacije ljubavi i mržnje, očeve grandiozne ličnosti i majčine tihe prilike, kao da rovari po sopstvenoj duši.

– Nakon što sam napisao knjigu počeo sam da razmišljam o ljubavi i suočavanju sa samim sobom, a između ostalog možda sam i knjigu podsvesno napisao iz tog razloga. U odnosu oca i majke nisam imao primer skladne veze i ljubavi, nisam rastao sa slikom jednog harmoničnog odnosa i braka, tako da sam se kasnije u životu i sam razveo. U svakom pokušaju ostvarivanja uspešne veze, kao da sam se susretao sa iskustvom svoje majke, koja je bila povređena očevim odlaskom. Ljubav je za mene majka. Ona je volela oca i kada je otišao, volela ga je uprkos tome – objašnjava Jicak Bar Josef.

Šetajući se ulicama Beograda neposredno pre našeg razgovora, kaže da je primetio nešto srodno, kao da su ga neke ulice i zgrade podsetile na gradove srednje Evrope, odakle su njegovi preci došli u Jerusalim.

– Boravio sam u Njujorku pre mesec dana, ali tamo nisam osetio sličnu potrebu da dalje istražujem njegove ulice – dodaje zatim.

Uz poznavanje burne srpske istorije, Jicak Bar Josef pokazao je i upoznatost sa delima naših pisaca: Andrića, Danila Kiša, Aleksandra Tišme. Prema njegovom zapažanju, to su duboke i osetljive knjige nastale na proživljenosti ljudske patnje.