Svaki neuspeh – prilika da se nešto nauči

Budući da se način života uveliko promenio, promenilo se i shvatanje roditeljstva, pa očevima i majkama nije uvek lako da se izbore sa izazovima savremenog društva, a jedna od najvećih dilema je kako da svoju decu nagrađuju ili kažnjavaju. Sve veći broj sati na poslu, usmerio je roditelje ka „brzim rešenjima”, te i samo vaspitanje deteta mora da bude „brzo”. Stoga, nagrade su poprimile materijalni oblik: nov telefon, više sati za kompjuterom, nova igrica... Takvo nagrađivanje zahteva manji stepen ulaganja, a pored „brzog rešenja” kod roditelja budi osećanje ponosa jer može da obezbedi svom detetu sve što i druga deca imaju, ili čak i više. Istovremeno, to je omogućilo da i kazne budu – materijalne. Ko nije dobar ostaje bez prethodno darovanih predmeta.

Ovako psiholog i psihoterapeut Jovana Trbojević objašnjava na šta se danas svelo nagrađivanje ili kažnjavanje dece, tema koja je u mnogim porodicama proteklih nedelja postala aktuelna, jer mnogi roditelji ne znaju kako da na odgovarajući način nagrade uspešno dete i kako da se postave prema onima koji nisu ispunili očekivanja: nisu se upisali na željeni fakultet, pali su godinu na studijama ili ponavljaju razred u srednjoj školi.

1. Koju opasnost krije samo materijalno nagrađivanje?

Problem kod tih nagrada je što vremenom pojedinac nešto radi samo ako može da dobije opipljivu nagradu, prestiž. On odustaje od lične odgovornosti, svog ličnog razvoja, sve radi samo radi gomilanja nagrada. Orman pun pehara, pun bankovni račun, veliki broj ostvarenih veza, broj lajkova na socijalnim mrežama, na kraju ne mogu da popune prazninu u samoj osobi. Uz materijalnu nagradu treba objasniti detetu šta se zapravo nagrađuje, da sam telefon nije vrednost kojoj se teži, kao i da život ne nagrađuje opipljivim stvarima, već unutrašnjim zadovoljstvom.

2. Može li nagrada biti topla reč i pohvala?

Pohvala, topla reč, vrednovanje kvaliteta i truda osnove su koje usmeravaju osobu ka razvoju unutrašnje motivacije, a kada kod deteta to postignu roditelji su uradili više od pola posla: takva osoba će naučiti da vrednuje sebe, ali će znati i da sama mora da radi na svom razvoju.

3. Kako deca danas reaguju kada im roditelji ne pružaju očekivana materijalna priznanja, jer nemaju novca da im kupe novi telefon ili patike?

Društvo koje smo stvorili ne prašta ukoliko se razlikujete po bilo čemu od većine. Tako ni deca ne praštaju drugarima koji nemaju najnoviji telefon, najpopularniju igricu, najnoviju majicu poznatog brenda. Mi smo ih naučili da vrednuju vidljive simbole lažnog prestiža, što su oni samo preneli u školska dvorišta. Veliki broj roditelja, čija deca trpe vršnjačko nasilje, dolazi upravo sa šokantnim saznanjem da su prvi znaci odbacivanja bili zbog nedostatka aktuelnih uređaja. Dete koje je svesno porodične finansijske situacije, ali ujedno i svog statusa da nije u mogućnosti da bude „isto” kao svi, oseća veliku krivicu i bes u isto vreme, te kao rešenje vidi izolovanost i kontravolju.

4. Da li roditelji treba u takvoj situaciji da se osećaju loše?

Automatski odgovor bio je da nikako ne treba da se osećaju loše, ali zaista, koliko je realno da nemaju takvo osećanje? Roditelji teško proživljavaju situacije u kojima opažaju da njihovo dete nema iste mogućnost kao druga deca, i to samo zato što ne poseduju lažne simbole vrednosti. Ne postoji lako rešenje za ovakve situacije, one zahtevaju od roditelja mnogo strpljenja, snage i stabilnosti kako bi ostao pri svom vaspitnom putu da razvije dobru osobu od svog deteta, a ne još jednog sledbenika u nizu. Ono što može da pomogne jeste upravo stalno vraćanje na taj cilj, da dete postane dobra osoba, ali i pružanje podrške roditeljima koji su u sličnoj situaciji. Osnova ovog problema je u društvu, a društvo može da se menja samo ako se menjaju pojedinci koji neće pokleknuti pritisku većine.

5. Kraj školske godine uvek donosi pitanje da li letovanjem na moru treba nagraditi nekoga ko nije pokazao zavidan uspeh u školi?

Postavlja se pitanje šta je to zavidan uspeh? Ako uspeh merimo samo ocenama ostvarenim tokom školske godine, zanemarujemo čitav spektar razvojnih koraka koje je dete napravilo za godinu dana. Možda ocene nisu bile sjajne, ali moramo da se zapitamo da li je dete pokazalo veću samostalnost, odgovornost u drugim životnim sferama; naučilo neku drugu veštinu i to treba nagraditi. Zabrana odlaska na sport, napolje, na more, neće doprineti boljim ocenama.

6. Šta savetujete roditeljima čije dete nije ispunilo njihova očekivanja u pogledu postignutog uspeha?

Roditelje podsećam da jedan neuspeh, čak ni sto neuspeha, ne znači kraj sveta! Svaki neuspeh je prilika da se nešto nauči. Ukoliko dete nije upisalo željenu školu, fakultet, iz toga može da uoči kako se nosi sa stresom, kao i koje su posledice određenog ponašanja. To su značajne prilike da dete shvati da ima na čemu da radi, da razvija sebe. Dete koje nije upisalo željenu školu imaće priliku da nauči kako da istraje, kako da stvori put gde ranije nije postojao, da se izbori za sebe i šta znači dostići cilj nakon niza uzbrdica i nizbrdica.

7. Šta deluje efikasnije – pohvala ili kritika, popustljiv ili strog odnos?

Ekstremi u vaspitanju nisu preporučljivi. Kombinacija toplog i ograničavajućeg odnosa pokazala se kao najefikasniji vaspitni stil. To podrazumeva da roditelji uspostave siguran, topao odnos sa detetom, ali da isto tako ostanu dosledni u primenjivanju određenih pravila – da ne dolazi do različitih reakcija na istu situaciju, tj. da roditelj ne bude doktor Džekil i gospodin Hajd.

8. Kako prema zauzetom stavu roditelja treba da se ponašaju ostali članovi šire porodice – bake i deke, tetke, stričevi?

Sa ovom mukom se muče brojni roditelji. Budući da je većina roditelja primorana da živi u proširenim porodicama, sa većim brojem rođaka, u vaspitanje deteta se svi mešaju i svi znaju najbolje. Postoji velika generacijska razlika, koja znatno utiče na međusobne odnose u porodici. Roditeljima najteži zadatak upravo bude da uspostave granice sa ostalim članovima porodice, da postignu da se svi članovi porodice ponašaju na dogovoren način i da imaju iste stavove vaspitanja deteta. Apelujem na bake, deke, tetke, i sve ostale ukućane, iako detetu žele najbolje, da poštuju pravila i stavove koje su roditelji zauzeli u vaspitanju deteta.

9. Ako roditelji nemaju autoritet i uspeh kod pregovaranja, ko na dete može uticati pozitivno?

Deca umeju da budu odlični manipulatori i čitači. Tačno znaju da prepoznaju slabosti roditelja i da igraju na njih. U trenutku kada roditelj primeti da „gubi“ autoritet kod deteta, tj. da je dete probilo sve granice, treba potražiti treću osobu. To može biti psiholog, može biti tetka ili neko ko je u mogućnosti da sagleda realno situaciju i uspostavi zdrav odnos sa detetom, gde se jasno znaju granice – ko je dete, a ko odrasla osoba. Psiholog najčešće radi prvo individualno sa decom, ali zatim i sa roditeljima kako bi ih osnažio da ostanu istrajni u svojim stavovima i namerama, kao i kako bi razrešili neke unutrašnje strahove i konflikte koji ih ometaju u vaspitanju deteta.

10. Kada je je potrebna pomoć stručnjaka?

Postoje ustaljeni stereotipi „problematičnog” deteta, ali ne bih se priklonila takvoj etiketi. Postoje deca koja imaju poteškoće u svakodnevnim aktivnostima, odnosima, kojoj treba dodatna podrška da razviju ili osnaže određene veštine. To ne znači da roditelji nisu dobri, niti da je dete „loše”, već jednostavno da se u tom razvojnom trenutku pojavio mali kamen spoticanja za roditelja i dete, ali on se može ukloniti. Pomoć stručnjaka je uvek dobrodošla, ona nije znak slabosti, nesposobnosti. Znakovi ne moraju uvek biti tako drastično primetni, i zavise od samog deteta, ali ukoliko roditelj ima utisak da dete ne ume da se snađe u društvu, školi, da ima intenzivna osećanja koja ne može da ispolji na zdrav način, mi smo tu da pomognemo i detetu, ali i roditelju.

Ključ za bolje ocene od septembra

– Kažnjavanje deteta zbog lošijih ocena tako što mu zabranite da ide na sport, napolje, na more, neće doprineti boljim ocenama. Osim ličnog utiska da imate kontrolu i da tako učite dete odgovornosti, zapravo više negativno utičete na njegov psihosocijalni i fizički razvoj. Leto treba koristiti za razvoj deteta, a ako želite da dete od septembra ima bolje ocene, radite sa njim preko leta – ne školsko gradivo – već aktivnosti koje doprinose razvoju znatiželje, želje za učenjem, budite sa njim dok otkriva čime želi da se bavi jer to predstavlja snažan motiv da se sledeće godine zagreje stolica – savetuje Jovana Trbojević.