Glasom pisao istoriju

Za njega je penzija kao elementarna nepogoda.

– Devedeset odsto ljudi bi jedva dočekali da odu u penziju, to ne razumem –kaže dugogodišnji novinar Radio Beograda Dragoslav Simić.

Ovaj čovek nosi u sebi novinarski nerv. Ne bi drugo zanimanje ni mogao da zamisli, nije ga nikada ni razmatrao. Posle studija obijao je pragove, kucao na vrata raznih redakcija četiri godine dok nije primljen u Radio Beograd i tako postao i zvanično novinar.

Bio je mlad i imao je samo jednu ideju: oprobati se u novinarstvu. Prva živa emisija koju je vodio bila je „Studio šest vam pruža šansu”, emitovana iz Studija šest Radio Beograda, a posvećena mladim talentovanim amaterima.

Hiljadu  mladih ljudi je tokom godina prošlo kroz ovu emisiju koja je snimana po čitavoj Jugoslaviji.

Beogradsko dete

Simić se sada, u jednom drugom vremenu, prilagodio činjenici da više nema radnu knjižicu, da nije mlad i da se i medijske tehnologije menjaju. Pokrenuo je sopstveni sajt na kojem objavljuje razgovore koje je snimao nekada za Radio Beograd, ali i nove sadržaje. Putuje, istražuje.

–Sajt je besplatan, svako može da uđe i da pogleda šta ga interesuje – rekao nam je nedavno u Beogradu kad smo razgovarali povodom izlaska iz štampe njegove nove knjige „Glasom pisana istorija”.

– To je moja biografija i moji možda i najvažniji razgovori i tonski zapisi koje sam sačuvao. Kada se sve to sasluša može da se ima uvid u ceo protekli vek. Sada i da se pročita. Trudio sam se da svaki važan istorijski događaj dam kroz nekog aktera. Tu je i Miroslav Nikitović, predratni novinar kriminalističke rubrike „Politike”, koji dočarava tridesete godine prošlog veka, pa Vane Ivanović koji priča o četrdesetim, moj omiljeni junak Mađar Šanji, o kome bi film mogao da se snimi – devedesete godine. Četrdeset priča, četrdeset sinopsisa za filmove. Da pomenem još neke, Đuro Šušnjić, Živica Tucić, Ljubomir Simović, Mihajlo Mihajlov, Predrag Cune Gojković, Vojislav Bubiša Simić... – nabraja Dragoslav.

On je, kako bi se to reklo, beogradsko dete, rođen je u glavnom gradu, živeo je u centru, u Ulici majke Jevrosime sa roditeljima, u stanu pod zakupom. Ni četnici ni partizani, ali godine burne, oteraše ih na Vračar i dadoše im jednu sobu u stanu neke građanske porodice, starijeg bračnog para.

– Sećam se da smo spavali, otac, sestra, ja i mati, u jednom krevetu – kaže Dragoslav, kome su ipak mladićki dani bili mnogo lepši od tog ranog detinjstva. I to ne samo što su se nekako materijalno sredili – a problemi nisu bili mali, jer su ocu u međuvremenu nacionalizovali papirnicu i knjižaru koju je držao u Knez Mihailovoj ulici. Šezdesetih godina, posle mature, upustio se u jedan svoj njemu tako svojstven hobi – auto-stopiranje.

Auto-stopom po svetu

Više godina obično bi relacija bila od Beograda ka Zagrebu, pa skretanje za more i jadranskom obalom sve do Ulcinja, onda kroz Crnu Goru i Bosnu, ili Italija, Švajcarska, Pariz, i nazad – kući. Seća se Nemca Herberta Stepera  koji ga je povezao u svom spačeku i sa kojim se sprijateljio.

– Mladi Herbert, moj vršnjak, imao je osećaj krivice za nemačke zločine u Drugom svetskom ratu, taj je bio još živ u sećanju, a on je hteo da pokaže svoju plemenitost. Bio je divan momak. Putovali smo tadašnjom Jugoslavijom, a sledeće godine me je pozvao da upoznam Nemačku. Imao sam problem da dobijem vizu, a njemu nije bilo teško da dođe u Beograd i da mi pomogne u nemačkoj ambasadi da izdejstvujem papire – seća se Simić.

Za odluku da mu prvi auto bude spaček zaslužan je Nemac Herbert.

– Život se ne sastoji iz štosova. Ljudska misao je velika i duboka. Kažem sebi, ja sam neznalica pa tako ostaje dovoljno prostora za radoznalost bez koje se ovaj posao ne može zamisliti – tvrdi Dragoslav.

On ima dar da se sprijatelji sa ljudima, da ih upozna i od njih mnogo sazna. I kad mu na promociji knjige prilaze čitaoci i traže autogram, on odmah stupa u razgovor, sazna za tren kako se taj čovek zove i gde radi, i eto maltene neke nove novinarske teme. Ne stigne ni da napiše posvetu, već samo udari svoj pečat sa telefonom i imenom sajta, izvinjavajući se da je u novoj eri digitalne tehnologije zaboravio da piše.

„U redu, samo ime i datum.”

Prvi dokumentarac snimio je u Kruševcu u Centru za socijalni rad, o bebi koju je majka ostavila na  železničkoj stanici službenici da je pričuva i više se nikada nije pojavila. Snimio je emisiju o krvnoj osveti i o zamolnici supruge ubice upućenoj predsedniku republike: „Dragi druže Tito, moj muž... ubio je rođaka i u zatvoru je, a rođaci ubijenog u Americi, organizuju poteru za mojom decom ovde, da ’operu krv’...”

Kockar iz Beograda pričao mu je o svom poroku zbog kojeg je otišao i do Las Vegasa: „Prodao sam sve i otišao da okušam sreću. Umro mi je otac, nisam stigao da odem na sahranu. Tamo u prvom krugu dobijem 100.000 dolara. Računam, da okrenem još jednom, otplatim sve dugove, pa kući. Okrenem, i sve izgubim. Vratim se, žena vidi da hoću da se ubijem i odvede me na lečenje.”

Moć radija? Seća se jedne anegdote koju nam je ispričao, a koja veli da je tokom Drugog svetskog rata u okupiranoj Jugoslaviji ostao zapamćen jedan beogradski poštar koji je u cegeru nosio radio-aparat po kućama na periferiji grada. Ukućani slušaju nedelju dana vesti zabranjenog britanskog radija Bi-Bi-Si. Rizikuju da ih Nemci otkriju. U zamračenoj sobi, prozori prekriveni čaršavima i Radio London koji se jedva čuje na kratkim talasima. Plate hrabrom poštaru hranom u kojoj se oskudevalo, a poštar nosi radio dalje u druge porodice i tako zahvaljujući radiju preživljava rat.

Tako je bilo nekada, a danas, kaže, radio je za sve i svakoga, miks od muzike, vremenske prognoze, reklamnih poruka i vesti, uprošćeno svodi se na recept „brze hrane”, „zaslađivač” dobrog raspoloženja.

– Rad na radiju omogućio mi je da upoznam ljude u svetu bez iluzija, o čemu svedoči ova knjiga. Četrdeset priča obuhvata vremenski raspon od sto godina. Sačuvao sam hiljadu svojih dokumentarnih radio emisija. Ovu knjigu i DVD/mp3 čini izbor iz te velike zvučne panorame koja se može videti i čuti na multimedijalnom sajtu Arhiv Simić. Taj će dokument pomoći današnjem, a i sutrašnjem čitaocu da se na valjan način upozna s ličnostima i duhom jedne bivše epohe i događajima koji bi bili definitivno zaboravljeni kad ne bi bilo ovakvih svedočenja– zaključuje naš sagovornik nastavljajući svoje putovanje kroz vreme.