Гласом писао историју

За њега је пензија као елементарна непогода.

– Деведесет одсто људи би једва дочекали да оду у пензију, то не разумем –каже дугогодишњи новинар Радио Београда Драгослав Симић.

Oвај човек носи у себи новинарски нерв. Не би друго занимање ни могао да замисли, није га никада ни разматрао. После студија обијао је прагове, куцао на врата разних редакција четири године док није примљен у Радио Београд и тако постао и званично новинар.

Био је млад и имао је само једну идеју: опробати се у новинарству. Прва жива емисија коју је водио била је „Студио шест вам пружа шансу”, емитована из Студија шест Радио Београда, а посвећена младим талентованим аматерима.

Хиљаду  младих људи је током година прошло кроз ову емисију која је снимана по читавој Југославији.

Београдско дете

Симић се сада, у једном другом времену, прилагодио чињеници да више нема радну књижицу, да није млад и да се и медијске технологије мењају. Покренуо је сопствени сајт на којем објављује разговоре које је снимао некада за Радио Београд, али и нове садржаје. Путује, истражује.

–Сајт је бесплатан, свако може да уђе и да погледа шта га интересује – рекао нам је недавно у Београду кад смо разговарали поводом изласка из штампе његове нове књиге „Гласом писана историја”.

– То је моја биографија и моји можда и најважнији разговори и тонски записи које сам сачувао. Када се све то саслуша може да се има увид у цео протекли век. Сада и да се прочита. Трудио сам се да сваки важан историјски догађај дам кроз неког актера. Ту је и Мирослав Никитовић, предратни новинар криминалистичке рубрике „Политике”, који дочарава тридесете године прошлог века, па Ване Ивановић који прича о четрдесетим, мој омиљени јунак Мађар Шањи, о коме би филм могао да се сними – деведесете године. Четрдесет прича, четрдесет синопсиса за филмове. Да поменем још неке, Ђуро Шушњић, Живица Туцић, Љубомир Симовић, Михајло Михајлов, Предраг Цуне Гојковић, Војислав Бубиша Симић... – набраја Драгослав.

Он је, како би се то рекло, београдско дете, рођен је у главном граду, живео је у центру, у Улици мајке Јевросиме са родитељима, у стану под закупом. Ни четници ни партизани, али године бурне, отераше их на Врачар и дадоше им једну собу у стану неке грађанске породице, старијег брачног пара.

– Сећам се да смо спавали, отац, сестра, ја и мати, у једном кревету – каже Драгослав, коме су ипак младићки дани били много лепши од тог раног детињства. И то не само што су се некако материјално средили – а проблеми нису били мали, јер су оцу у међувремену национализовали папирницу и књижару коју је држао у Кнез Михаиловој улици. Шездесетих година, после матуре, упустио се у један свој њему тако својствен хоби – ауто-стопирање.

Ауто-стопом по свету

Више година обично би релација била од Београда ка Загребу, па скретање за море и јадранском обалом све до Улциња, онда кроз Црну Гору и Босну, или Италија, Швајцарска, Париз, и назад – кући. Сећа се Немца Херберта Степера  који га је повезао у свом спачеку и са којим се спријатељио.

– Млади Херберт, мој вршњак, имао је осећај кривице за немачке злочине у Другом светском рату, тај је био још жив у сећању, а он је хтео да покаже своју племенитост. Био је диван момак. Путовали смо тадашњом Југославијом, а следеће године ме је позвао да упознам Немачку. Имао сам проблем да добијем визу, а њему није било тешко да дође у Београд и да ми помогне у немачкој амбасади да издејствујем папире – сећа се Симић.

За одлуку да му први ауто буде спачек заслужан је Немац Херберт.

– Живот се не састоји из штосова. Људска мисао је велика и дубока. Кажем себи, ја сам незналица па тако остаје довољно простора за радозналост без које се овај посао не може замислити – тврди Драгослав.

Он има дар да се спријатељи са људима, да их упозна и од њих много сазна. И кад му на промоцији књиге прилазе читаоци и траже аутограм, он одмах ступа у разговор, сазна за трен како се тај човек зове и где ради, и ето малтене неке нове новинарске теме. Не стигне ни да напише посвету, већ само удари свој печат са телефоном и именом сајта, извињавајући се да је у новој ери дигиталне технологије заборавио да пише.

„У реду, само име и датум.”

Први документарац снимио је у Крушевцу у Центру за социјални рад, о беби коју је мајка оставила на  железничкој станици службеници да је причува и више се никада није појавила. Снимио је емисију о крвној освети и о замолници супруге убице упућеној председнику републике: „Драги друже Тито, мој муж... убио је рођака и у затвору је, а рођаци убијеног у Америци, организују потеру за мојом децом овде, да ’оперу крв’...”

Коцкар из Београда причао му је о свом пороку због којег је отишао и до Лас Вегаса: „Продао сам све и отишао да окушам срећу. Умро ми је отац, нисам стигао да одем на сахрану. Тамо у првом кругу добијем 100.000 долара. Рачунам, да окренем још једном, отплатим све дугове, па кући. Окренем, и све изгубим. Вратим се, жена види да хоћу да се убијем и одведе ме на лечење.”

Моћ радија? Сећа се једне анегдоте коју нам је испричао, а која вели да је током Другог светског рата у окупираној Југославији остао запамћен један београдски поштар који је у цегеру носио радио-апарат по кућама на периферији града. Укућани слушају недељу дана вести забрањеног британског радија Би-Би-Си. Ризикују да их Немци открију. У замраченој соби, прозори прекривени чаршавима и Радио Лондон који се једва чује на кратким таласима. Плате храбром поштару храном у којој се оскудевало, а поштар носи радио даље у друге породице и тако захваљујући радију преживљава рат.

Тако је било некада, а данас, каже, радио је за све и свакога, микс од музике, временске прогнозе, рекламних порука и вести, упрошћено своди се на рецепт „брзе хране”, „заслађивач” доброг расположења.

– Рад на радију омогућио ми је да упознам људе у свету без илузија, о чему сведочи ова књига. Четрдесет прича обухвата временски распон од сто година. Сачувао сам хиљаду својих документарних радио емисија. Ову књигу и DVD/mp3 чини избор из те велике звучне панораме која се може видети и чути на мултимедијалном сајту Архив Симић. Тај ће документ помоћи данашњем, а и сутрашњем читаоцу да се на ваљан начин упозна с личностима и духом једне бивше епохе и догађајима који би били дефинитивно заборављени кад не би било оваквих сведочења– закључује наш саговорник настављајући своје путовање кроз време.