Živimo zarobljeni u svetu sanjarenja

Na ovom albumu sarađivali ste sa svojim nekadašnjim producentom Tonijem Jurijem, istovremeno istražujući nova polja. Kakav je to spoj starog i novog?

Da, sa Jurijem smo poslednji put sarađivali još davne 1984. godine na albumu „Kako bubanj kaže”. Sreli smo se u Ljubljani pre dve godine i tada mi je pala na pamet ideja da bismo ponovo mogli da radimo sa njim. I mi i on smo mnogo toga naučili od te 1984. godine, a opet rado smo se sećali te saradnje koja je i tad bila jako dobra.

Naslov albuma postavlja pitanje koje, kako smatrate, svako treba sebi da postavi. Zašto? I koji je Vaš odgovor na pitanje – Gde smo sad?

Taj naslov može imati nekoliko značenja. Prvi i najočigledniji je da on označava gde je „Električni orgazam” sad, u ovoj 2018. godini, muzički, i u svakom drugom smislu. Za mene lično postoji i značenje u smislu gde je naša pažnja baš sad, u ovom trenutku. Pažnja je jedna od najvažnijih funkcija uma, a mi često nismo svesni tog stalnog lutanja pažnje, uglavnom od prošlosti do budućnosti. I tako smo veći deo života zarobljeni u tom virtuelnom svetu sanjarenja. I dok se naš život dešava baš sad, u ovom trenutku, mi na to, uglavnom, ne obraćamo pažnju, i to je izvor stresa, uznemirenosti i depresije.

Nedavno ste bili na turneji po Americi i Kanadi tokom koje ste snimali i dokumentarni film. Da li ste ga zamislili kao koncertno svedočanstvo?

Film radi naša stara drugarica Marija Vukić, sve je to i bila njena ideja. U početku ga je zamislila samo kao film o toj turneji, ali je u međuvremenu proširen koncept i sada se bavi i novim albumom, ali i retrospektivom rada benda. Biće uključeni i ljudi koji su nekada svirali u bendu, pre svih Ljubomir Jovanović Jovec, Marina Vulić i Jovan Jovanović Grof. Snimanje je još u toku i još uvek ne znam kada će film biti gotov.

Šta je u Vašem životu promenila knjiga „Umetnost i negovanje harmonije i ravnoteže duha”?

Pa, ta knjiga me je uputila u pravcu budističke filozofije i – što je još važnije – prakse. A to je, onda, dovelo do drastičnog pomaka nabolje, u mome životu. Pre svega, u doživljaju tog života.

Kakva je danas pozicija muzičara, i uopšte umetnika u našem društvu?

Ne baš sjajna. Ali, generalno, sveopšta situacija u našem društvu nije sjajna, tako da je to samo posledica svega ostalog.

Bend „Električni orgazam” napunio je 38 godina. Da li se, dok se približavate četvrtoj deceniji postojanja grupe, osvrćete unazad?

Osvrćem se samo kad moram. Odnosno, kada imam neku konkretnu situaciju – na primer, ako me neko nešto pita u razgovoru za medije, ili ako se bavim nekom kompilacijom iz prethodnih godina. U svakodnevnom životu se ne bavim prošlošću. Generalno, ponosan sam na sve što je bend uradio u proteklom periodu. Bilo je, naravno, uspona i padova, ali to su sve detalji jedne dugačke priče i ne bih ništa menjao u svemu tome.

Odrastao sam na pločama

Novi album „Električnog orgazma” ovih dana je objavljen i na vinilu, „prastarom” formatu koji poslednjih godina u svetu doživljava renesansu. I ovo je, maltene, prvi album beogradske grupe, posle 24 godine, koji je objavljen na ovom formatu u izdanju „Maskoma”:

– Prošle godine smo objavili koncertni album „Puštaj muziku” i to samo na vinilu, ali ovo je prvi studijski album još od 1994. koji ima vinilnu verziju. Meni je jako drago zbog toga. Odrastao sam na pločama. I ploča mnogo bolje zvuči od kompakt diska, a naravno i omot bolje izgleda kada je veći format – kaže Srđan Gojković Gile koji se tokom karijere, nevezano za „Električni orgazam”, u tandemu sa pokojnim kolegom i prijateljem Vladom Divljanom, dosta bavio primenjenom muzikom, potpisavši i dva albuma za decu.
– Naravno bilo bi mi interesantno da se ponovo bavim primenjenom muzikom, pa možda čak i dečijom, ali jednostavno nije bilo nekih ozbiljnih ponuda i predloga u međuvremenu.