Danijel Libeskind: Kuće imaju značenje

Rođen je 1946. u Lođu, u Poljskoj. Devetnaest godina kasnije Danijel Libeskind je postao američki državljanin. Danas je jedan od najpoznatijih savremenih arhitekata. Po njegovom projektu gradiće se memorijal na mestu srušenog Svetskog trgovinskog centra u Njujorku.

U vrh svetske arhitekture ulazi devedesetih godina prošlog veka, pobedom na konkursu za Jevrejski muzej u Berlinu. Tada, sa suprugom Ninom – koja nije arhitekta, osniva sopstveni biro. Autor je još nekoliko jevrejskih muzeja i memorijala Jevrejima nastradalim u Drugom svetskom ratu, a projektovao je i šoping centre, koncertne dvorane, galerije, muzeje... širom sveta i u rodnoj Poljskoj. Njegovi objekti nikad ne prolaze nezapaženo. U hrvatskim medijima se ovih dana Libeskind pominje kao mogući projektant zagrebačke sinagoge koja bi bila na mestu one srušene u Drugom svetskom ratu.

U telefonskom razgovoru, uoči dolaska na beogradski design week, kaže: „Beograd sam oduvek želeo da posetim, on je deo mog horizonta. Živeo sam u Poljskoj, znam za Srbiju, znam da ima interesantnu i tešku istoriju... To je važno mesto na svetu. Ne radi se o malom i velikom, reč je o kulturi.”

Zašto ste se opredelili za arhitekturu, a studirali ste matematiku i muziku?

Arhitektura kombinuje mnoga moja interesovanja. Ona se tiče svega oko nas, oslobođenja umetnosti, ima veze sa poezijom, matematikom, muzikom... Arhitektura se tiče života...

A život je građenje?

Pa... život je življenje... Da biste živeli, morate imati horizont, a da biste sve to mogli, morate imati prostor, mesto... Arhitektura je izvor mnogih stvari i na mnogo načina je majka umetnosti.

Zovete je umetnošću? Neki je ne smatraju...

Ne, ne, ona jeste umetnost građenja, umetnost društva, ali nije privatna umetnost.

Govorićete i o veoma osetljivoj temi, zajedno sa Adamom Tihanjijem i Mirkom Ilićem, o sudbini Starog sajmišta koje je bilo koncentracioni logor u Drugom svetskom ratu, a sada je devastirano. Može li arhitektonska intervencija da bude zamajac promene odnosa društva prema prošlosti?

To je očito izuzetno važna tačka i mora se biti veoma delikatan. Kako je razviti i kako je uneti u sadašnjost i budućnost? Nije reč samo o još jednoj lokaciji za projekat. Mora se biti veoma pažljiv, da bi se moglo komunicirati sa istorijom i njenim značajem. A prošlost nije samo u prošlosti – treba odrediti njeno značenje u budućnosti. Kako za Srbiju, tako i za svet.

Autor ste mnogih objekata koji tematizuju istoriju jevrejskog naroda i Drugi svetski rat... Mogu li ovakvi objekti da promene nešto u današnjem društvu?

(/slika2)Znate... sećanja su vrlo važna. Važno je zapamtiti prošlost, da bi budućnost bila bolja. Moramo da se nosimo sa teškim istorijama. Ne možemo ih... nije ih dobro gurnuti pod tepih, jer će se kad-tad pojaviti. Moramo se nositi sa duhovima prošlosti, da bi svet bio bolji i društvo otvorenije.

Sad govorite kao Evropljanin, ne kao Amerikanac.

Ja sam i jedno i drugo. Pola života sam proveo u Evropi, a pola u Americi... U Njujorku.

Na kojem jeziku onda sanjate?

(smeh) Dobro pitanje... Možda na jidišu, možda na poljskom, možda na... italijanskom... nemam pojma.

Odgovornost arhitekte danas? Stvari se menjaju, bilo je drugačije pre nekoliko decenija, zar ne?

Da, arhitektura se vraća u naše živote na veoma moćan način. A nije bilo tako u starim tradicijama. Tokom mnogih godina dvadesetog veka arhitekti su bili samo neka vrsta tehničara, ako tako možemo da kažemo. Od arhitekte se danas traži da promišlja svet i da stvara odgovarajuće zgrade, ne samo u tehnološkom, već i u kulturološkom smislu. Mislim da živimo u vreme izvesne renesanse, ponovnog buđenja gradova i arhitekture kao dela ljudskog života.

Veoma ste poznati, recimo da ste starhitekt, ali kuće koje ste izgradili najčešće nisu baš zvezdane. Mislim na muzeje i zgrade za teške priče. Kako objašnjavate termin starhitekt na sopstvenom primeru?

Ne vidim sebe kao džetseterskog globtroterskog arhitektu sa narudžbinama širom sveta. Arhitekta sam, zainteresovan za mesta. Mora se uneti izvesna strast i intenzitet u ljubav prema mestu, da bi se proizvelo nešto važno. Ne završava se sve sa blistavim fasadama i sjajnim novim zgradama, važnije su kultura i istorija. Najbitnije je značenje arhitektonskog osećaja. Kuće za mene nisu samo tehnički objekti, zasnovane su na ideji kakav bi svet trebalo da bude. Oblik prozora, i ono što se vidi kroz njega, utiče na ono šta ćemo biti.

Prihvatate neprofitne narudžbine?

Da. Radio sam pro bono za žrtve cunamija u Šri Lanki. Predložio sam kako da grade jednostavne kuće za dostojanstven život onih koji su ostali bez krova. Radio sam pro bono i u Misisipiju, omladinske klubove, onda na lokacijama uništenim uraganom Katrin...

Mnogo ste izgradili i svaki put morate biti drugačiji. Zovete li to kreativnošću?

Da. Možete biti arhitekata koji proizvodi konzumeristička dobra i tretira arhitekturu kao apstraktni objekat, ili se morate uneti i uraditi nešto što neće ostati samo na površini, već će imati i nešto duhovno... Arhitektura ne treba da bude samo dekor.

Crtate li prve skice rukom?

Naravno. Uvek skiciram rukom, pravim makete, koristim tradicionalna sredstva... Ne pritiskam tastaturu kompjutera ne bih li kreirao prazne forme. Arhitektura je tradicionalna, verujem u to.

Bilo je mnogo pravaca u arhitekturi, mnogo izama, a danas je drugačije. Sve se ubrzalo, arhitektura se menja – skoro kao moda.

Ponekad, nažalost, ljudi razumeju arhitekturu kao modu. Mislim da zgrade moraju da se prave na kulturološki relevantan način, one nisu moda. Mnogo su više od materijala za fasadu. Ima jeftinih arhitekata, ali i otpora tome. Zgrade moraju imati značenje.

Govorite o kontekstu?

Definitivno. Ne razumem zgrade apstraktno. One moraju biti deo konteksta, mora se razumeti tradicija – odakle se dolazi i kuda se ide.

Graditi u kontekstu ne znači da se treba ograničiti prošlošću i biti nostalgičan i sentimentalan. Treba biti kreativan i doprineti kontekstu, proširiti ga i otvoriti neki novi horizont. Nisam od onih koji veruju da treba imitirati prošlost. To je najlakši put, to je lenjost.

Verujete u bolju budućnost?

Ne možete biti arhitekta ako ne verujete u bolju budućnost. To je profesija za optimiste.

Jednom ste rekli da ste, nasuprot uobičajenim šemama, najpre vodili kontemplativan a tek potom aktivan život. Vreme razmišljanja zamenilo je vreme građenja. Pretpostavljam da kontemplacije ima i dok se gradi?

Naravno. Građenje bez ideje je kao ljudsko biće bez duše. Ali građenje nije samo teorija, ono je i rad u stvarnom svetu. Mora se komunicirati i pričati sopstvena priča. Razmišljam dakle, ali i o građenju.

Dolazite u Beograd. Možda neko predloži da ovde nešto izgradite. To bi bilo veoma blizu pro bono projektu. Šta biste u tom slučaju uradili?

Morate najpre verovati u projekat, deliti nečiji entuzijazam... Nisam ušao u arhitekturu da bih pravio novac...

Ušli ste u arhitekturu da biste...

... da bih napravio razliku. Da bih prizvao nešto što je pomalo zaboravljeno, da bih pokazao šta je sve moguće.