Garancije za strance

Većina stanovnika Srbije smatra da je visoka nezaposlenost najveći ekonomski i socijalni problem zemlje. Međunarodno uporediva stopa nezaposlenosti u Srbiji u 2007. godini je 18,8 odsto, što je veoma visoka stopa, u poređenju sa ispod pet procenata u SAD i Japanu, sedam odsto u EU, odnosno oko deset odsto u Poljskoj i Slovačkoj, dvema novim članicama Unije sa najvišom stopom nezaposlenosti. Srbija je oko proseka jedino u poređenju sa drugim zemljama Zapadnog Balkana.

Visoka nezaposlenost je verovatno najteži, ali ne i nerešiv ekonomski problem. Samo nekoliko godina pred ulazak u EU, 2004, Poljska i Slovačka su imale stopu nezaposlenosti veoma sličnu našoj, da bi već danas u mnogim sektorima i zanimanjima imale problem sa manjkom radne snage. I naši susedi, Rumunija i Bugarska, suočavaju se sa sve oštrijom oskudicom kvalifikovane radne snage, dok im je stopa nezaposlenosti ispod ili oko proseka EU.
Koje su najvažnije koristi na tržištu rada od pridruživanja Evropskoj uniji imale zemlje u tranziciji i zašto je pridruživanje od ključnog značaja i za rešavanje problema nezaposlenosti u Srbiji?

Jedini način da se nezaposlenost smanji je povećanje zaposlenosti kroz kreiranje novih poslova. Međutim, kreiranje dobrih novih poslova je veoma skupo, jer podrazumeva velike investicije u kapital i ljudske resurse. Sa stanovišta potencijala za rast, nije isto da li je novo radno mesto otvorio ,,Folksvagen“ ili ,,Tojota“, na primer, ili je nezaposleni sa nešto malo pozajmljenog kapitala odlučio da okuša sreću kao samozaposleni ,,preduzetnik“.
Strane direktne investicije su od ključnog značaja za rast zaposlenosti u privatnom sektoru u zemljama suočenim sa hroničnim nedostatkom domaćeg investicionog kapitala. Glavni preduslov za dolazak stranih investitora je politička stabilnost.

Posmatrajući dvanaest novih članica EU, možemo da primetimo da je priliv stranih direktnih investicija bio srazmeran nivou političke stabilnosti i stepenu izvesnosti stranih investitora da njihova svojina neće biti ugrožena bilo političkom eksproprijacijom, bilo ekonomskom nestabilnošću. Status kandidata za članstvo u EU upravo predstavlja jedan tako moćan signal, jer pruža najbolju garanciju investitorima da je reč o zemlji sa stabilnim tržišnim institucijama, vladavinom prava i punim pristupom najvećem tržištu na svetu. Ako opet uzmemo primer Slovačke, eksplozivan rast stranih ulaganja poklopio se sa uklanjanjem Mečijara 1998. godine i uspostavljanjem nove vlade koja je za svoj prioritet prihvatila učlanjenje u EU.

Srbija danas već ima poslovno okruženje koje nije bitno drugačije od onog u novim članicama i posebno u zemljama kandidatima za članstvo u EU. Postoji još dosta stvari koje treba unaprediti ili izmeniti, ali te promene će biti nedovoljne i u suštini uzaludne ako se ne ostvari politička stabilnost. Jedini način da se ona ostvari jeste ubrzavanje evropskih integracija.

Zašto su strane investicije od toliko velike važnosti za rešavanje problema nezaposlenosti u Srbiji? Kada posmatramo strukturu zaposlenosti u našoj zemlji, tada postaje jasno da je problem nezaposlenosti još ozbiljniji nego što to pokazuju statistički podaci. Od ukupno 2.650.000 stvarno zaposlenih oko 2.000.000 je formalno zaposleno, ostali su samostalni poljoprivrednici ili rade u sivoj ekonomiji. Među dva miliona formalno zaposlenih ima skoro 600.000 samostalnih preduzetnika i lica koja rade za njih. Skoro pola miliona ljudi radi u javnom sektoru – zdravstvu, obrazovanju, socijalnim službama, administraciji i u javnim preduzećima. Ono što ostaje je manje od milion zaposlenih koji rade za platu u preduzećima u privatnoj svojini i u preduzećima koja će uskoro biti privatizovana.

Posmatrano na duži rok, jedino taj segment zaposlenosti – zaposlenost za platu u preduzećima u privatnoj svojini – ima perspektivu rasta. Zaposlenost u javnom sektoru, u kome su trenutno možda najbolji poslovi (što nije dobar znak), ne bi trebalo da raste ako želimo da smanjimo učešće javne potrošnje u društvenom proizvodu. Zaposlenost u poljoprivredi je sada prevelika zbog niske produktivnosti i zbog nedostatka mogućnosti za zapošljavanje u drugim sektorima. Sektor samozaposlenosti je takođe dostigao skoro maksimalan nivo – ljudi se kod nas otiskuju u ,,preduzetnike“ najčešće zato što im to ostaje kao poslednje utočište za preživljavanje u slučaju da su izgubili posao za platu ili nikad nisu mogli da dođu do njega.

Nova radna mesta u privatnim preduzećima su dakle najbolja, ali ona najviše i koštaju. Najveća ,,greenfield“ investicija kod nas, Ball Packaging, je vredna skoro 100 miliona dolara, a direktno je zaposlila svega nekoliko stotina radnika. Indirektni pozitivni efekti stranih ulaganja na zaposlenost su mnogo veći. Radnici imaju siguran posao, dobijaju dobre plate, imaju veću kupovnu moć, što stvara nova radna mesta u trgovini, građevinarstvu, uslugama.... Domaći investitori se ugledaju na strane i umesto u špekulacije i luksuznu potrošnju ulažu više u proizvodnju.

Milion zaposlenih u sektoru privatnih preduzeća u zemlji sa preko pet miliona osoba u radnom dobu je izuzetno mala osnova za rast. Treba imati u vidu da ni privatizacija društvenih preduzeća nije dovršena do kraja, a ona uvek podrazumeva izvesnu destrukciju radnih mesta. Ipak, dobijanjem statusa kandidata za članstvo u EU tokom 2009. godine, moguće je zamisliti veoma pozitivan scenario na tržištu rada koji bi doveo do porasta zaposlenosti u zemlji za 250.000 u narednih pet godina i smanjio nezaposlenost za nekih 200.000. U tom slučaju stopa nezaposlenosti bi do 2013. godine bila svedena na oko 12 odsto. A stopa zaposlenosti, koja treba da bude glavni parametar uspešnosti tržišta rada za one koji vode ekonomsku politiku, porasla bi sa sadašnjih 51 na 58 odsto, čime bi se smanjilo naše zaostajanje u odnosu na EU na oko deset procenata.. Zapravo, glavni cilj ekonomske politike trebalo bi da bude definisan kao povećanje stope zaposlenosti, a motorna snaga tog rasta treba da bude rast zaposlenosti za platu u privatnom sektoru.

vanredni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu