Volim dela u kojima se sanja

Balet „Hazarski rečnik – lovci na snove” bio je svojevrsni omaž reditelju Tomažu Panduru, koji nije više među nama, koliko vam je ovaj vrsni umetnik značio?

Bio je jedini reditelj koji je umeo da odsanja predstavu, a njegova sestra Livija Pandur je uz njega radila od studentskih dana. Volim dela u kojima se sanja. Razlika između nekadašnjeg Tomaževog „Hazarskog rečnika” iz 2002. godine u Sava centru, kada sam sarađivala sa njim i ovog Livijinog je u tome što je on obuhvatio čitav roman Milorada Pavića u dramskom smislu, uz pokret svakako. Tu su se nizale slike uz specijalnu scenografiju, na podijumu su bili konji, pesak, čamci... U Livijinom ostvarenju sada tema je preuzeta iz jednog segmenta Pavićevog romana o Hazarima poznatog kao „Lovci na snove”, jer je reč o baletu, a telo može snove dobro da dočara. Mladi igrači su bili fantastični. Svi smo na sceni bili jedno telo, ali u trenu kad tumačimo snove svako ima svoj solo. Ovaj balet ima poruku, a to je da Hazara više nema, ali da možda ni nas više neće biti, ako ovako nastavimo da živimo. Na kraju komada se podiže scenografija, vidiš pustinju sačinjenu od ljudi koji su postali ptice i u nedoumici su da li da odlete ili ne. Moja princeza poručuje da uvek neko od nas ostaje, stari i gleda...

Kako je kritika reagovala na „Hazarski rečnik“? Uz sve to balet je ispratila i jedna intriga, kada je na društvenim mrežama koreograf Savković izrazio nezadovoljstvo tokom rada na predstavi, a na to je opet oštro reagovao upravnik Dejan Savić. Da li je ta afera naškodila samom komadu?

Do 1994. godine, dok nisam otišla u penziju, dobijala sam u svakim novinama baletsku kritiku posle velikih predstava. Od kritika, pozitivnih ili negativnih, dosta sam naučila. Ali danas su se kritike o baletu „Hazarski rečnik – lovci na snove” samo ponegde pojavile. Kako je moguće, pitam se, da u „Politici” niko nije prokomentarisao baletsku premijeru nacionalnog teatra. Inače, nemam kompjuter, ne oglašavam se na društvenim mrežama i nemam vremena za to. To bi mi ubilo maštu. Znam da je koreograf Savković radio sjajno s našim baletom, s velikom ljubavlju. Da je on bilo šta komentarisao u intervjuu recimo u vašem listu ili nekim drugim novinama, umesto na društvenim mrežama, to bih možda razmatrala. Ovako me ne zanima, jer bi se komentar sveo na trač.

Igrali ste klasiku i neoklasiku, ali ste se bavili režijom i koreografijom i u dramskim predstavama, kako uspevate da, iako ste u penziji, radite istim tempom kao nekada?

Više od pola baletske karijere bavila sam se i eksperimentalnim pokretom, naročito sa koreografom Verom Kostić. Brojna dela sam sa njom stvorila, putovali smo na nastupe sa njenim „Pomračenjem”, „Kvo vadisom”, sa „Snovima Voltera Mitija”. Tih godina sam paralelno igrala klasiku i napredovala na polju alternativnog, dramatizovanog baleta. Mnogo je zanimljivih tema obrađeno u tim delima, recimo govorilo se o rušenju crkava u „Kvo vadisu“, u tom delu igram fresku, a vandali dolaze i uklanjaju me sa zida. Radila sam sa Slovencima, potom u Novom Sadu, zatim sa Nadom Kokotović „Nojevu barku“ u Subotici sa KPGT-om. Mnogo mi je značila saradnja sa rediteljima Harisom Pašovićem i Tomažom Pandurom. Kad sam zvanično otišla u penziju, već sam uveliko igrala na mnogim scenama i do danas nisam prestala. Nisam to tražila, već se tako desilo. Sa Tomažom Pandurom počela sam da sarađujem od 2002, ali ga znam od njegove „Šeherezade“ koja je dobila nagradu Bitefa. Tada sam otišla da mu čestitam i rekla sam: „Ubuduće ću kod tebe igrati i kišu ako treba!”. Posle sam nastupala u njegovom „Hazarskom rečniku”, i u komadu „Sto minuta”, putovala sam mnogo s njim od Tenerifa do Madrida. Sarađujem i sa Gorčinom Stojanovićem dugo. Radila sam velike koreografije u JDP-u. Nedavno sam u Makedoniji učestvovala u stvaranju „Mizantropa”... Bilo je divnih uloga, teško mogu da izdvojim neku, sve su me oblikovale i gradile, a i ja sam sama sa sobom išla daleko.

Kako ste sebe terali na pomake i sazrevanje?

Porodica je svakako uticala da istrajem. Imala sam brata koji nije više sa nama, filozofa po obrazovanju, koji se usavršavao u Nemačkoj, gde su mu i knjige objavljene. Nas dvoje smo u mladosti pasionirano gledali sve važnije koncerte, predstave na Bitefu, filmove na Festu. On se kasnije bavio estetikom, završio je i istoriju umetnosti. Moj brat Vladimir Vukićević, dragocena osoba u mom životu, bio je moj najveći kritičar i danas mi mnogo nedostaje. Obožavao je Tomaža. Oboje su bili važni za moje sazrevanje, uz moje roditelje i kćerku davali su mi snagu da sanjam na sceni. Sada već tri godine maštam da uradim predstavu „Alisa u zemlji čuda u Kafkinom Zamku”. Biće to za današnje društvo savršen spoj, treba mi dramaturg i prostor... videćemo.