Gde nestadoše tolike ambicije

Zvanične aranđelovačke kulturne institucije uveliko su, jasno, zavisne od opštinske vlasti i debljine njenog (našeg) novčanika, ali se zveckanje tih talira slabo čuje, jer ih ima malo. Oni koji imaju tu sreću da prodaju ulaznice i suvenire ili su vešti da naprave dobre projekte, mogu da računaju na neki dinar više iz Ministarstva kulture i nekih drugih fondova, da zarade još neki dinar sa strane i uklope se u onu čudesnu tržišnu koncepciju da i kultura treba da zarađuje. Mnoge stvari su pobrkane zato što opštinski činovnici koji vode kulturnu politiku grada nikada nisu imali ljude koji su zaista iz kulturnog miljea, već su postavljali, nameštali i razmeštali kadrove po stranačkim zaslugama, pa nije ni neobjašnjivo zbog čega ne postoji jasna kulturna strategija Aranđelovca. Da postoji, ne bi glasovita Smotra „Mermer i zvuci”, ona koja u svakom smislu treba da nosi kulturu Aranđelovca, dobijala „šaku dolara” za sve programe, a jedino ona ne zarađuje ni na čemu. Možda ponekad, ako proda skulpturu. Zato nije čudno što je muzičko-scenski program ovog leta sveden na filozofiju mogućeg, kraće formate, lakše i zabavnije sadržaje. Možda to treba modernom čoveku. Nekoliko kubika dobre zabave!

Keramičari i vajari na dva simpozijuma „Svet keramike” i „Beli venčac” još uvek drže nivo po kvalitetu, ali ne i brojčano, što se odnosi i na malobrojne izložbe ove manifestacije, koja još uvek izaziva respekt kod umetnika, jer je teško izbrisati stečenu slavu od pre više decenija, kada je Smotra „Mermer i zvuci” bila pandan Dubrovačkim letnjim igrama. Sada se sve svelo na proste brojeve. Nedavno su stigle tri keramičarke i posle više godina jedan inostrani vajar iz Rumunije, a izvodi se i skulptura pozamašnih dimenzija Vladimira Veličkovića. To su dobre vesti, ali su zato još uvek pod znakom pitanja radionice za vajare i keramičare. Na sramotu svih Aranđelovčana je i to što decenijama nije rešen izlagački prostor za više stotina unikatne keramike domaćih i svetskih autora neprocenjive vrednosti koje su, još uvek, zarobljene u muzejskom depou. Prosto se ne zna šta su prioriteti u kulturi pa se i ono malo para rasipa na sitne i beznačajne projekte, kako bi se svima udovoljilo.

Galerije su, inače, slaba karika u kulturnom lancu. U Aranđelovcu ih ima tri. Sve su kamernog karaktera. Prostorno su ograničene, a o gradskoj galeriji niko i ne razmišlja. I tu su opštinari, kao i u slučaju skorašnje inicijative građana i institucija da se bivša zgrada „Prvog maja” otkupi za muzej keramike, pre više godina ostali nemi kada su se prodavali skoro gotovi izložbeni prostori u centru grada. Da je bilo drugačije, ljudi bi se možda navikli da se iza stakala može i nešto drugo videti, pa se danas ne bi događalo da se na otvaranjima izložbi poseta svede na esnafsku struku, lokalne medije i malobrojna, ista lica. A kada se stišaju svečarski tonovi i ispije piće, malo ko uđe u galeriju.

Bioskop radi! Jedan je od retkih u unutrašnjosti koji ima redovan repertoar. Istina, to su komercijalni filmovi, ali Centar za kulturu i obrazovanje zna i da zasvetli u nečemu. Tu se povremeno prikazuju nekomercijalni filmovi evropske produkcije, koje vidi oko tridesetak posetilaca po projekciji, što je gubitak za bioskop, a dobitak za iskrene poklonike filmske umetnosti. I Mini-fest je dobro posećen, kao i pozorišni festival, za koji se traži karta više, a svakog septembra se na gradskom trgu održava i festival knjige, koji okuplja izdavače iz Srbije i regiona. Ima i u tim programima štošta da se zameri, ali mora da se ceni i ono što je dobro.

Narodna biblioteka „Sveti Sava” u proseku organizuje dva do tri književna susreta mesečno. Osim promocije knjiga zavičajnih pisaca, koje lokalno stanovništvo voli da čuje i vidi, tu su i promocije knjiga drugih izdavača, retko premijernih. Solidna je posećenost i kada su predavanja sa određenom tematikom, a veća kada je neki noviji ili popularniji naslov, kao Ninova nagrada, pa je i najčitanija domaća knjiga ovih meseci bila „Luzitanija” Dejana Atanackovića. Godinama, domaći ženski pisci su među najčitanijim, a od stranih pisaca autori skandinavskih trilera, poput Harlana Kobena.

Posle godina tihovanja i rada daleko od očiju šire javnosti, Narodni muzej je poslednjih godina u uzletu. Organizuje ozbiljne tematske izložbe iz istorije, etnologije, arheologije i likovne umetnosti, a sa početkom leta kreće se u arheološka istraživanja, koja su poslednjih godina donela velika otkrića. Više godina unazad izlazi „Zbornik” s ozbiljnim stručnim tekstovima. Kao složena institucija koja pokriva i opštinu Topola, brine i o Risovačkoj pećini iz paleolita, Spomen-kosturnici iz Prvog svetskog rata, Etno-domaćinstvu, a odnedavno je, gašenjem Fonda „Prvi srpski ustanak”, preuzeo i memorijalni kompleks u Orašcu.

Kultura u Aranđelovcu se, u nedostatku ozbiljnog promišljanja, uz, naravno, svetle izuzetke, preselila na sporedni kolosek, gde su parkirani furgoni. Bez prozora da se vidi svet. Mnogo toga je svedeno na lokalni saobraćaj i konzervativizam, a ad hok varijanta sve češće postaje zanimljiva metoda za programske sadržaje. To je opšta slika, a vrlo široka tema.

 Snaga alternative

     Ono što često nedostaje poslenicima institucionalne kulture, uljuljkanim i zaštićenim svojim radnim mestima, jeste inovativnost i iskrena želja nekih alternativnih organizacija da se entuzijazmom pokrenu neke stvari i da se izađe iz šablona. Da nije bilo Udruženja „Pavle Bakić”, koje je počelo da kopa po Venčacu i traži stanište srpskog despota, ne bi bili otkriveni ostaci monumentalne crkve iz nemanjićkog doba. Svojevremeno je Fond „Prvi srpski ustanak” objavio reprint i druga izdanja uglednih istoričara i ustanovio nagradu za prozno delo sa nacionalnom tematikom „Danko Popović”, a Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak” je idejni tvorac književne nagrade za rodoljubivo pesništvo „Odzivi Filipu Višnjiću”. Udruženje „Baština i budućnost” takođe je ustanovilo značajnu književnu nagradu za savremenu folkloristiku „Mile Nedeljković”, ima i svoja zavičajna izdanja. Tu je i najnovije udruženje „Tragovi”, a iz privatne izdavačke delatnosti Dragana Todorovića, osim godišnjaka „Stvarnost”, izašlo je više knjiga nego iz nekih oficijelnih institucija.