Где нестадоше толике амбиције

Званичне аранђеловачке културне институције увелико су, јасно, зависне од општинске власти и дебљине њеног (нашег) новчаника, али се звецкање тих талира слабо чује, јер их има мало. Они који имају ту срећу да продају улазнице и сувенире или су вешти да направе добре пројекте, могу да рачунају на неки динар више из Министарства културе и неких других фондова, да зараде још неки динар са стране и уклопе се у ону чудесну тржишну концепцију да и култура треба да зарађује. Многе ствари су побркане зато што општински чиновници који воде културну политику града никада нису имали људе који су заиста из културног миљеа, већ су постављали, намештали и размештали кадрове по страначким заслугама, па није ни необјашњиво због чега не постоји јасна културна стратегија Аранђеловца. Да постоји, не би гласовита Смотра „Мермер и звуци”, она која у сваком смислу треба да носи културу Аранђеловца, добијала „шаку долара” за све програме, а једино она не зарађује ни на чему. Можда понекад, ако прода скулптуру. Зато није чудно што је музичко-сценски програм овог лета сведен на филозофију могућег, краће формате, лакше и забавније садржаје. Можда то треба модерном човеку. Неколико кубика добре забаве!

Керамичари и вајари на два симпозијума „Свет керамике” и „Бели венчац” још увек држе ниво по квалитету, али не и бројчано, што се односи и на малобројне изложбе ове манифестације, која још увек изазива респект код уметника, јер је тешко избрисати стечену славу од пре више деценија, када је Смотра „Мермер и звуци” била пандан Дубровачким летњим играма. Сада се све свело на просте бројеве. Недавно су стигле три керамичарке и после више година један инострани вајар из Румуније, а изводи се и скулптура позамашних димензија Владимира Величковића. То су добре вести, али су зато још увек под знаком питања радионице за вајаре и керамичаре. На срамоту свих Аранђеловчана је и то што деценијама није решен излагачки простор за више стотина уникатне керамике домаћих и светских аутора непроцењиве вредности које су, још увек, заробљене у музејском депоу. Просто се не зна шта су приоритети у култури па се и оно мало пара расипа на ситне и безначајне пројекте, како би се свима удовољило.

Галерије су, иначе, слаба карика у културном ланцу. У Аранђеловцу их има три. Све су камерног карактера. Просторно су ограничене, а о градској галерији нико и не размишља. И ту су општинари, као и у случају скорашње иницијативе грађана и институција да се бивша зграда „Првог маја” откупи за музеј керамике, пре више година остали неми када су се продавали скоро готови изложбени простори у центру града. Да је било другачије, људи би се можда навикли да се иза стакала може и нешто друго видети, па се данас не би догађало да се на отварањима изложби посета сведе на еснафску струку, локалне медије и малобројна, иста лица. А када се стишају свечарски тонови и испије пиће, мало ко уђе у галерију.

Биоскоп ради! Један је од ретких у унутрашњости који има редован репертоар. Истина, то су комерцијални филмови, али Центар за културу и образовање зна и да засветли у нечему. Ту се повремено приказују некомерцијални филмови европске продукције, које види око тридесетак посетилаца по пројекцији, што је губитак за биоскоп, а добитак за искрене поклонике филмске уметности. И Мини-фест је добро посећен, као и позоришни фестивал, за који се тражи карта више, а сваког септембра се на градском тргу одржава и фестивал књиге, који окупља издаваче из Србије и региона. Има и у тим програмима штошта да се замери, али мора да се цени и оно што је добро.

Народна библиотека „Свети Сава” у просеку организује два до три књижевна сусрета месечно. Осим промоције књига завичајних писаца, које локално становништво воли да чује и види, ту су и промоције књига других издавача, ретко премијерних. Солидна је посећеност и када су предавања са одређеном тематиком, а већа када је неки новији или популарнији наслов, као Нинова награда, па је и најчитанија домаћа књига ових месеци била „Лузитанија” Дејана Атанацковића. Годинама, домаћи женски писци су међу најчитанијим, а од страних писаца аутори скандинавских трилера, попут Харлана Кобена.

После година тиховања и рада далеко од очију шире јавности, Народни музеј је последњих година у узлету. Организује озбиљне тематске изложбе из историје, етнологије, археологије и ликовне уметности, а са почетком лета креће се у археолошка истраживања, која су последњих година донела велика открића. Више година уназад излази „Зборник” с озбиљним стручним текстовима. Као сложена институција која покрива и општину Топола, брине и о Рисовачкој пећини из палеолита, Спомен-костурници из Првог светског рата, Етно-домаћинству, а однедавно је, гашењем Фонда „Први српски устанак”, преузео и меморијални комплекс у Орашцу.

Култура у Аранђеловцу се, у недостатку озбиљног промишљања, уз, наравно, светле изузетке, преселила на споредни колосек, где су паркирани фургони. Без прозора да се види свет. Много тога је сведено на локални саобраћај и конзервативизам, а ад хок варијанта све чешће постаје занимљива метода за програмске садржаје. То је општа слика, а врло широка тема.

 Снага алтернативе

     Оно што често недостаје посленицима институционалне културе, уљуљканим и заштићеним својим радним местима, јесте иновативност и искрена жеља неких алтернативних организација да се ентузијазмом покрену неке ствари и да се изађе из шаблона. Да није било Удружења „Павле Бакић”, које је почело да копа по Венчацу и тражи станиште српског деспота, не би били откривени остаци монументалне цркве из немањићког доба. Својевремено је Фонд „Први српски устанак” објавио репринт и друга издања угледних историчара и установио награду за прозно дело са националном тематиком „Данко Поповић”, а Задужбинско друштво „Први српски устанак” је идејни творац књижевне награде за родољубиво песништво „Одзиви Филипу Вишњићу”. Удружење „Баштина и будућност” такође је установило значајну књижевну награду за савремену фолклористику „Миле Недељковић”, има и своја завичајна издања. Ту је и најновије удружење „Трагови”, а из приватне издавачке делатности Драгана Тодоровића, осим годишњака „Стварност”, изашло је више књига него из неких официјелних институција.