MISLI GLOBALNO, GLASAJ LOKALNO

Pre neki dan sam u poštanskom sandučetu našao zanimljivu poruku čiji sadržaj indikativno nagoveštava koliko smo postali zamoreni količinom politike po glavi stanovnika.

No, pre nego što se vratim poruci, umesto zamora iskazujem mučninu povodom licemernog i opasnog politiziranja sporazuma sa Evropskom unijom. Ne krijem razočaranje što su trome briselske birokrate dopustile da prođe ovoliko vremena pa se isti sada predizborno upotrebljava i zloupotrebljava, ali EU jednostavno ne bi smela da se povlači kao tema agitacije.

Pitam se hoće li se Srbija ikada okupiti oko neke svoje vizije? Unija nije članska karta, već sistem vrednosti – od političkih do ekonomskih – koji nudi bolji život. Barem dok ne izmisle nešto bolje. PridruživanjeEU moralo bi da bude strateško opredeljenje svih budućih vlada, sveta krava. Umesto toga, kako kaže Čeda Jovanović, jedni nastavljaju da građane plaše Evropom, drugi radikalima.

Opijat vlasti otvorio je neželjenu licitaciju. Kladio bih se sa Đelićem da je njegov četvorogodišnji rok za prijem nerealan. Što je ništa u poređenju sa uspaljenim proklamacijama narodnjaka(radikali su mnogo obazriviji) o sporazumu kao „izdaji“, „bruci“ i „prevari“ koju treba poništiti.

Kome je Srbija van EU od koristi? Kvazipolitičarima koji bi da u asfaltu novog mandata okuju fotelje svoje vlasti? Ili armijama od najmanje 600.000 nezaposlenih, 500.000 onih koji žive u siromaštvu, polovini stanovništva sa osnovnom školom, 80 odsto mladih koji bi napustili zemlju?

Nove narodnjačke patriote veoma dobro znaju da EU otvara šansu Srbiji, a ne njima. Upravo zato, eksploatišući istoriju i Srbe sa Kosova i ignorišući do cinizma viziju Evrope, oni na sve načine regrutuju nezaposlen, nezadovoljan i osiromašen svet gurajući ga u lumpenproletarijat. Ne čudi me što su se aktivisti „Otpora” u Novom Sadu posipali pepelom u znak kajanja što su svojevremeno podržavali Voju i Velju.

Ako je trenutna preokupacija da Kosovo ne uđe u MMF i da se tamo održe lokalni izbori uprkos opomena UN, zar to znači da sve drugo treba da stane? Zar se narodnjaci zaista nadaju da će naturanjem Kosova kao jedine izborne ponude – što inače razumem, jer druge nemaju – potisnuti sve druge teme? Braneći Kosovo branimo Srbiju. Braneći Kosovo branimo Vojvodinu, spušta loptu ministar Bubalo. Samo čekam da mi kažu: Braneći Kosovo branimo Čuburu.

Pošto se kampanja pretvorila u jurnjavu za Vukom Brankovićem, kako birači da veruju da će se neko i posle izbora zaista brinuti za posao, puteve, škole, obdaništa, mostove, kanalizaciju, sportske terene. Biće da je to mnogo doprinelo cedulji koju sam dobio.

Komšija, stoji u poruci, ako poznajete nekog ko nije član nijedne političke stranke, a hteo bi da bude odbornik u opštini, u ime nas građana molimo Vas da nam se javite. Hoćemo da na ovim lokalnim izborima glasamo za konkretnog čoveka, za komšiju umesto za stranku.

Sledi broj telefona koji sam okrenuo. Ne da bih nekog na Čukarici kandidovao, jer komšiluk slabo poznajem, već da bih čuo otkud ova inicijativa i kakav je odziv.Potvrdilo se ono što sam pretpostavljao. Živimo u društvu zakržljale komunikacije partija i birača. Politička volja građana po pravilu se ispoljava samo na izborima, kada se kandidati utrkuju u obećanjima koja će veoma brzo zaboraviti. Zato se tope iluzije u političke populiste koji obećavaju mnogo a daju malo.

Naši političari stekli su naviku da sa građanima održavaju direktan kontakt samo uoči izbora. Posle toga ova vertikala koja bi trebalo da bude fundament demokratskog parlamentarizma jednostavno nestaje. Nema kontakta. Sasvim su slabašni načini da ljudi svog poslanika ili odbornika s vremena na vreme sretnu, da dobiju izveštaj kako se i koliko borio da ispuni obećanja koja im je dao.

Ovdašnje partije nemaju prethodne korene u društvu. Stvorene su više kao udruženja u borbi za vlast, manje kao promotori ideja socijalne pravde. Okrutna, gotovo kleptokratska priroda tranzicije učinila je da se veliki broj ljudi oseća socijalno izolovano, odsečeno i isključeno u svakom pogledu.

Osiromašene mase traže neko utočiše. Pošto gube poverenje da će im stranke rešiti životne probleme s kojima se svakodnevno susreću, ili zapadaju u apatiju ili, kao moje komšije, hoće neku akciju. Hoće da znaju svog odbornika u lokalu gde se lakše vidi ko šta radi ili ne radi.

Političko iskustvo Kanade kaže da na lokalnim izborima 75 odsto građana pre glasa za komšiju nego za stranku. Sasvim je prirodno da birač želi odbornika koji će mu i posle izbora biti pri ruci, koji će mu polagati račune.

Pošto mehanizmi stalnog pritiska odozdo ne postoje, lokalni izbori su prilika da se na ovaj način obezbedi stalni kontakt vlasti i građana. Upravo onaj koji sprečava nastanak helijum efekta, kako nazivam otuđenje političara koji su se balonima punjenim ovim gasom otisnuli u nebo pa gube iz vida šta se događa dole ispod njih. Sprečava, takođe, da odbornici po direktivi svojih partija disciplinovano dižu ruku pri glasanju čak i onda kada misle drukčije.

Zato, misli globalno kada glasaš za parlament, misli lokalno pri izboru svog odbornika. Konkretna inicijativa građana mnogo više dolazi do uticaja na lokalu. Kao u Kragujevcu, gde je više od 6.000 ljudi zatražilo od odbornika da očuvaju najstariju i poslednju knjižaru. Da knjige ne bi kupovali po kioscima ili od uličnih prodavaca.

Gledam kako su i kandidati za gradonačelnika Beograda pojačali druženje sa bazom. Čak su i socijalisti delili uskršnja jaja. Vučiću nije prvi put, pa deluje konkretno: 25.000 stanova za mlade, pet novih domova zdravlja, posebne mere za škole bez droge. Dopada mi se što Srbljanovićka traži da se vojni objekti isele iz Beograda i da se nešto uradi oko ruševina Generalštaba.

Ali, kada posle obavezne tirade o EU, Kosovu ili reformama pravosuđa i službe bezbednosti pređu na teme kao što su korupcija, mostovi, magistralni prsten ili penzioneri, počnu međusobno da liče. Obećanja pršte na sve strane.

Jedan solomonski zaključuje da će metro rešiti problem saobraćaja u gradu. Drugi u zanosu TV borbe kaže da će grad finansijski pomoći najstarijim sugrađanima kroz cene u vrtićima. Treći transparentno predlažu reviziju, čak i oproštaj dugovanja Infostanu. Četvrti priča o interventnom planu rešavanja infrastrukturnih problema.

Mediji prenose njihove reči. Retko ko pita kako misle da na terenu ostvare ono što obećavaju. A voleo bih da i posle izbora odbornike propitujemo za junačko zdravlje.Potom bi, biće valjda i toga, na red došli poslanici.

Zato moje komšije kažu isto što govori i Inicijativa mladih za ljudska prava: Važni smo mi.