МИСЛИ ГЛОБАЛНО, ГЛАСАЈ ЛОКАЛНО

Пре неки дан сам у поштанском сандучету нашао занимљиву поруку чији садржај индикативно наговештава колико смо постали заморени количином политике по глави становника.

Но, пре него што се вратим поруци, уместо замора исказујем мучнину поводом лицемерног и опасног политизирања споразума са Европском унијом. Не кријем разочарање што су троме бриселске бирократе допустиле да прође оволико времена па се исти сада предизборно употребљава и злоупотребљава, али ЕУ једноставно не би смела да се повлачи као тема агитације.

Питам се хоће ли се Србија икада окупити око неке своје визије? Унија није чланска карта, већ систем вредности – од политичких до економских – који нуди бољи живот. Барем док не измисле нешто боље. ПридруживањеЕУ морало би да буде стратешко опредељење свих будућих влада, света крава. Уместо тога, како каже Чеда Јовановић, једни настављају да грађане плаше Европом, други радикалима.

Опијат власти отворио је нежељену лицитацију. Кладио бих се са Ђелићем да је његов четворогодишњи рок за пријем нереалан. Што је ништа у поређењу са успаљеним прокламацијама народњака(радикали су много обазривији) о споразуму као „издаји“, „бруци“ и „превари“ коју треба поништити.

Коме је Србија ван ЕУ од користи? Квазиполитичарима који би да у асфалту новог мандата окују фотеље своје власти? Или армијама од најмање 600.000 незапослених, 500.000 оних који живе у сиромаштву, половини становништва са основном школом, 80 одсто младих који би напустили земљу?

Нове народњачке патриоте веома добро знају да ЕУ отвара шансу Србији, а не њима. Управо зато, експлоатишући историју и Србе са Косова и игноришући до цинизма визију Европе, они на све начине регрутују незапослен, незадовољан и осиромашен свет гурајући га у лумпенпролетаријат. Не чуди ме што су се активисти „Отпора” у Новом Саду посипали пепелом у знак кајања што су својевремено подржавали Воју и Вељу.

Ако је тренутна преокупација да Косово не уђе у ММФ и да се тамо одрже локални избори упркос опомена УН, зар то значи да све друго треба да стане? Зар се народњаци заиста надају да ће натурањем Косова као једине изборне понуде – што иначе разумем, јер друге немају – потиснути све друге теме? Бранећи Косово бранимо Србију. Бранећи Косово бранимо Војводину, спушта лопту министар Бубало. Само чекам да ми кажу: Бранећи Косово бранимо Чубуру.

Пошто се кампања претворила у јурњаву за Вуком Бранковићем, како бирачи да верују да ће се неко и после избора заиста бринути за посао, путеве, школе, обданишта, мостове, канализацију, спортске терене. Биће да је то много допринело цедуљи коју сам добио.

Комшија, стоји у поруци, ако познајете неког ко није члан ниједне политичке странке, а хтео би да буде одборник у општини, у име нас грађана молимо Вас да нам се јавите. Хоћемо да на овим локалним изборима гласамо за конкретног човека, за комшију уместо за странку.

Следи број телефона који сам окренуо. Не да бих неког на Чукарици кандидовао, јер комшилук слабо познајем, већ да бих чуо откуд ова иницијатива и какав је одзив.Потврдило се оно што сам претпостављао. Живимо у друштву закржљале комуникације партија и бирача. Политичка воља грађана по правилу се испољава само на изборима, када се кандидати утркују у обећањима која ће веома брзо заборавити. Зато се топе илузије у политичке популисте који обећавају много а дају мало.

Наши политичари стекли су навику да са грађанима одржавају директан контакт само уочи избора. После тога ова вертикала која би требало да буде фундамент демократског парламентаризма једноставно нестаје. Нема контакта. Сасвим су слабашни начини да људи свог посланика или одборника с времена на време сретну, да добију извештај како се и колико борио да испуни обећања која им је дао.

Овдашње партије немају претходне корене у друштву. Створене су више као удружења у борби за власт, мање као промотори идеја социјалне правде. Окрутна, готово клептократска природа транзиције учинила је да се велики број људи осећа социјално изоловано, одсечено и искључено у сваком погледу.

Осиромашене масе траже неко уточише. Пошто губе поверење да ће им странке решити животне проблеме с којима се свакодневно сусрећу, или западају у апатију или, као моје комшије, хоће неку акцију. Хоће да знају свог одборника у локалу где се лакше види ко шта ради или не ради.

Политичко искуство Канаде каже да на локалним изборима 75 одсто грађана пре гласа за комшију него за странку. Сасвим је природно да бирач жели одборника који ће му и после избора бити при руци, који ће му полагати рачуне.

Пошто механизми сталног притиска одоздо не постоје, локални избори су прилика да се на овај начин обезбеди стални контакт власти и грађана. Управо онај који спречава настанак хелијум ефекта, како називам отуђење политичара који су се балонима пуњеним овим гасом отиснули у небо па губе из вида шта се догађа доле испод њих. Спречава, такође, да одборници по директиви својих партија дисциплиновано дижу руку при гласању чак и онда када мисле друкчије.

Зато, мисли глобално када гласаш за парламент, мисли локално при избору свог одборника. Конкретна иницијатива грађана много више долази до утицаја на локалу. Као у Крагујевцу, где је више од 6.000 људи затражило од одборника да очувају најстарију и последњу књижару. Да књиге не би куповали по киосцима или од уличних продаваца.

Гледам како су и кандидати за градоначелника Београда појачали дружење са базом. Чак су и социјалисти делили ускршња јаја. Вучићу није први пут, па делује конкретно: 25.000 станова за младе, пет нових домова здравља, посебне мере за школе без дроге. Допада ми се што Србљановићка тражи да се војни објекти иселе из Београда и да се нешто уради око рушевина Генералштаба.

Али, када после обавезне тираде о ЕУ, Косову или реформама правосуђа и службе безбедности пређу на теме као што су корупција, мостови, магистрални прстен или пензионери, почну међусобно да личе. Обећања прште на све стране.

Један соломонски закључује да ће метро решити проблем саобраћаја у граду. Други у заносу ТВ борбе каже да ће град финансијски помоћи најстаријим суграђанима кроз цене у вртићима. Трећи транспарентно предлажу ревизију, чак и опроштај дуговања Инфостану. Четврти прича о интервентном плану решавања инфраструктурних проблема.

Медији преносе њихове речи. Ретко ко пита како мисле да на терену остваре оно што обећавају. А волео бих да и после избора одборнике пропитујемо за јуначко здравље.Потом би, биће ваљда и тога, на ред дошли посланици.

Зато моје комшије кажу исто што говори и Иницијатива младих за људска права: Важни смо ми.