Tržište (ne)rada

Niš – U Nišu je prošlog meseca dva puta propao konkurs jedne privatne firme koja je tražila dvadesetak radnika građevinske struke – zidara, molera, tesara, limara i sličnih zanimanja. Jednostavno, niko se nije prijavio na oglas. U isto vreme, na obodu niških gradskih naselja Bubanj i Ledena stena krajem aprila registrovana je zanimljiva slika. A drugo preduzeće, takođe privatno, koje je za potrebe vlasnika građevinske parcele i investitora objekta izvodilo radove na kopanju kanala za postavljanje vodovodnih, kanalizacionih i drugih instalacija, efikasno je i u roku završilo dogovoreni i pogođeni posao.

Nije, međutim, ovo priča samo o poštovanju rokova. Niška privatna firma, koja je izvodila radove, pet dana je, od ponedeljka do petka, svakoga jutra dovozila u dva kombi-vozila petnaestak radnika na gradilište, a uveče, pred sam mrak, odvozila ih sa objekta. Oko podneva radnici su nakratko, najviše na pola sata, prekidali posao da bi obedovali i malo predahnuli, a odmah potom nastavljali bez prekida da kopaju sve do sumraka. Skoro ćutke i bez mnogo priče. Svi radnici koje je angažovalo ovo preduzeće bili su rumunski državljani. Ne zna se kako su se našli u Nišu i po kom osnovu su radili za ovo preduzeće, što na kraju krajeva možda i nije važno.

Posao je, na zadovoljstvo investitora, ali svakako i vlasnika privatne firme, pretpostavlja se i radnika Rumuna, završen za pet dana, baš onako kako je i dogovoreno. Zanimljivo je da za to vreme, što je inače uobičajena i višedecenijska slika na gradilištima u Nišu, nije bilo ležanja i spavanja na travi, podbočenih na lopate i krampove. Nije se dogodilo, što je isto tako prepoznatljivo za ovaj deo Srbije, ni da dvojica-trojica kopača rade, dok ostali posmatraju... Prosto rečeno – nije bilo zabušavanja.

Ne zna se koliko rumunskim državljanima plaćaju dnevnice, ali veoma dobro se zna da kod „Pirotske rampe” u Nišu više decenija svakoga jutra na desetine „domaćih” fizičkih radnika nudi svoje usluge i očekuje posao. Tiskaju se oko automobila koji se zaustave na trotoaru, guraju se, kratko porazgovaraju sa onima kojima treba nešto da se uradi, i odustaju. Ucenjuju, poznato je, njihova dnevnica odavno je 30 evra i neće da popuste... Ne pristaju da pođu za manje novca. Često neće ni da saslušaju šta treba da urade. „Ocepe” cenu, i gotovo. Toliko drže do svog „statusa” i svoje „cene rada”, da se događa i da one koji pristanu za manje novca da pogode posao sutradan „blokiraju”, ne dozvoljavaju im ni da razgovaraju sa potencijalnim poslodavcima i bojkotuju ih.

U Nišu, kako kaže za naš list Ana Jovanović iz službe Tržišta rada, na njihovoj evidenciji su 36.923 nezaposlena lica, a u Nišavskom okrugu ukupno 51.919 osoba. Koliko ih zaista traži i očekuje posao, stvarno želi da radi, i da li su među desetinama hiljada zvanično nezaposlenih i svi oni koji rade „na crno” u firmama, gde nisu prijavljeni, jer im tako odgovara budući da ipak od države dobijaju određenu garantovanu mesečnu „apanažu”, ili oni koji uveliko rade nešto u sopstvenoj režiji, švercuju i preprodaju, a biro rada obilaze samo da overe legitimacije nezaposlenih i naplate nešto baš zato što su bez posla?

Ova priča ne bi bila kompletna bez informacije da je nedaleko od Niša, ka jugu i Leskovcu, u nekoliko bogatih moravskih sela, poznatih širom Srbije najviše po proizvodnji ranog povrća, pedesetak državljana Narodne Republike Kine, sa boravištem u našoj zemlji, zakupilo desetak poljoprivrednih parcela. Na njima su postavili plastenike i „tople leje” i počeli sopstvenu proizvodnju. Rade Kinezi južno od Niša, proizvode rotkvice, odnedavno i paradajz, koji uveliko prodaju na niškim pijacama, a rešili su da usvoje i proizvodnju paprike, luka, spanaća, šargarepe...