Тржиште (не)рада

Ниш – У Нишу је прошлог месеца два пута пропао конкурс једне приватне фирме која је тражила двадесетак радника грађевинске струке – зидара, молера, тесара, лимара и сличних занимања. Једноставно, нико се није пријавио на оглас. У исто време, на ободу нишких градских насеља Бубањ и Ледена стена крајем априла регистрована је занимљива слика. А друго предузеће, такође приватно, које је за потребе власника грађевинске парцеле и инвеститора објекта изводило радове на копању канала за постављање водоводних, канализационих и других инсталација, ефикасно је и у року завршило договорени и погођени посао.

Није, међутим, ово прича само о поштовању рокова. Нишка приватна фирма, која је изводила радове, пет дана је, од понедељка до петка, свакога јутра довозила у два комби-возила петнаестак радника на градилиште, а увече, пред сам мрак, одвозила их са објекта. Око поднева радници су накратко, највише на пола сата, прекидали посао да би обедовали и мало предахнули, а одмах потом настављали без прекида да копају све до сумрака. Скоро ћутке и без много приче. Сви радници које је ангажовало ово предузеће били су румунски држављани. Не зна се како су се нашли у Нишу и по ком основу су радили за ово предузеће, што на крају крајева можда и није важно.

Посао је, на задовољство инвеститора, али свакако и власника приватне фирме, претпоставља се и радника Румуна, завршен за пет дана, баш онако како је и договорено. Занимљиво је да за то време, што је иначе уобичајена и вишедеценијска слика на градилиштима у Нишу, није било лежања и спавања на трави, подбочених на лопате и крампове. Није се догодило, што је исто тако препознатљиво за овај део Србије, ни да двојица-тројица копача раде, док остали посматрају... Просто речено – није било забушавања.

Не зна се колико румунским држављанима плаћају дневнице, али веома добро се зна да код „Пиротске рампе” у Нишу више деценија свакога јутра на десетине „домаћих” физичких радника нуди своје услуге и очекује посао. Тискају се око аутомобила који се зауставе на тротоару, гурају се, кратко поразговарају са онима којима треба нешто да се уради, и одустају. Уцењују, познато је, њихова дневница одавно је 30 евра и неће да попусте... Не пристају да пођу за мање новца. Често неће ни да саслушају шта треба да ураде. „Оцепе” цену, и готово. Толико држе до свог „статуса” и своје „цене рада”, да се догађа и да оне који пристану за мање новца да погоде посао сутрадан „блокирају”, не дозвољавају им ни да разговарају са потенцијалним послодавцима и бојкотују их.

У Нишу, како каже за наш лист Ана Јовановић из службе Тржишта рада, на њиховој евиденцији су 36.923 незапослена лица, а у Нишавском округу укупно 51.919 особа. Колико их заиста тражи и очекује посао, стварно жели да ради, и да ли су међу десетинама хиљада званично незапослених и сви они који раде „на црно” у фирмама, где нису пријављени, јер им тако одговара будући да ипак од државе добијају одређену гарантовану месечну „апанажу”, или они који увелико раде нешто у сопственој режији, шверцују и препродају, а биро рада обилазе само да овере легитимације незапослених и наплате нешто баш зато што су без посла?

Ова прича не би била комплетна без информације да је недалеко од Ниша, ка југу и Лесковцу, у неколико богатих моравских села, познатих широм Србије највише по производњи раног поврћа, педесетак држављана Народне Републике Кине, са боравиштем у нашој земљи, закупило десетак пољопривредних парцела. На њима су поставили пластенике и „топле леје” и почели сопствену производњу. Раде Кинези јужно од Ниша, производе ротквице, однедавно и парадајз, који увелико продају на нишким пијацама, а решили су да усвоје и производњу паприке, лука, спанаћа, шаргарепе...