Verovatno ću umreti u performansu

Nemoguće je da Ilija Šoškić (Dečani, 1935) ne ostavi utisak na sagovornika. I kad ćuti, iskričav pogled i žustar gest nagoveštavaju jedan koloritan, živ karakter, čvrst, ispostaviće se i otvoren, mada brutalno direktan. A kad počne da govori i obavesti vas lakonski da u 84. godini vozi bicikl, čak i nakon nedavne ozbiljne ortopedske opreracije, i da mu jedino smeta što ga svi upozoravaju da mora da pazi, tu vam polako postaje jasno kako je moguće da nije umoran nakon višednevnog putovanja na relaciji Novi Sad – Beograd. Dva grada u kojima se u dve institucije otvara njegova velika retrospektivna izložba, prva na prostorima nekadašnje Jugoslavije, zemlje za koju je dan-danas emotivno vezan. Postavka „Akcione forme”, koju su kustoski zajedničkim snagama uobličili Nebojša Milenković i Zoran Erić, pred publikom je od večeras u 19 sati u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, a od sutra u 13 sati u Muzeju savremene umetnosti Beograd. Reč je o zamisli da se kroz dve celine, akciju i dokumente o istoj (Novi Sad) i forme koje su iza akcije ostale i o njoj svedoče (Beograd) pred posmatrača stavi više od pola veka karijere sportiste, državnog prvaka u bacanju kladiva, umetnika, jednog od naših najpoznatijih performera, čoveka koji od 1969. stvara u Italiji, rame uz rame sa Kunelisom, Ontanijem i Pistoletom, predstavnika Crne Gore na 54. Bijenalu u Veneciji, radikalnog levičara i doslednog buntovnika, motocikliste, nomada odraslog u Baru koji trenutno obitava u Splitu... Dok smo sa Šoškićem obilazili deo materijala koji je bio postavljen u zdanju na beogradskom Ušću pitali smo ga da li je zadovoljan onim što vidi. Bez imalo dvoumljenja rekao je: „Bolje ne bi moglo da bude”.

Ipak, onaj ko vas iole poznaje začuđen je činjenicom da izlažete u ovolikom obimu i u muzeju, nikada tome niste težili, govorili ste da su to mrtva mesta. Kako ste na to uopšte pristali, kako se osećate unutar ovih zidova?

Pomalo čudno, da budem iskren. Ovo zaista jeste prvi put da radim ovako nešto. Ne znam ni sam kako sam pristao. U stvari, ponudili su mi pa sam pomislio, dobro, što da ne, biće ovo još jedno novo iskustvo. Uvek sam voleo da istražujem.    

Jeste li zato, kada ste počinjali, izabrali baš performans kao način izražavanja ili razlog leži u tome što vam je, kao sportisti, shvatanje tela kao oruđa bilo blisko?

I jedno i drugo. Iskustvo iz sporta preneo sam u performans. Bacanje kladiva unutar kruga, oko kojeg je mreža, a izvan svega toga publika – to je borba u jednoj areni, energiju sportista crpi iz iz sebe, ali i iz publike. Apsolutno je isto i u performansu. Za obe stvari bitne su koncentracija, volja, disciplina i strpljenje. Niko nikad nije mogao da me isprovocira, da me omete.

Da li ste zažalili što ste napustili sport?

Ne, nisam. Kada sam prestao imao sam tridesetak godina, što je za disciplinu kojom sam se bavio najbolje vreme. Imao sam i dobre rezultate, bio sam eksplozivan, dobar tehničar, mada nisam bio građen onako kako bi bilo idealno. Shvatio sam da nikad neću moći da budem vrhunski, da neći moći na Olimpijadu, a onda sam doživeo 1968. Našao sam se tada na Filozofskom fakultetu u Beogradu, onih čuvenih sedam dana, odatle sam izašao sa drugačijom glavom. I prelomio sam – moram da napustim zemlju. I otišao sam u Italiju, prvo u Bolonju, potom u Rim.  

Tamo nastaju vaše čuvene akcije, najviše se pamti legendarni pucanj iz revolvera u zid poznate rimske galerije „Atiko”, 1975. Rekli ste jednom da to smatrate svojim najdražim delom…

Direktoru galerije svideo sam se čim me video, to mi je jednom prilikom i rekao kada sam ga pitao zašto je baš meni dao priliku da se nađem među 12 umetnika u njegovom prestižnom prostoru. O meni ništa nije znao. Imao sam nekoliko termina u sklopu nekoliko dana, čitav projekat trajao je jednu sedmicu, neprekidno dan i noć. U tom radu iz sebe sam izbacio unutrašnju teskobu koju sam osećao, a koju je podgrevalo i tadašnje olovno vreme, nikad nisi znao gde će i kada u Rimu eksplodirati bomba, pucalo se… Morao sam nekako da reagujem.

Da li ste ikome rekli šta ćete uraditi?

Nisam. Pitanje je da li bi mi to dozvolili, galerista mislim ne bi pristao, a znao sam da moram na kraju, u poslednjem performansu, da poentiram. Bilo je veče, prvi čovek galerije bio je na večeri. Uneo sam unutra revolver i flašu mleka i postavio ih jedno pred drugog.

I niko vas nije pitao zašto unosite oružje?

Ne, oni koji su videli mislili su da je to instalacija, da je to to. U jednom trenutku uzeo sam pištolj, nanišanio u zid i ispraznio šest metaka. „Maksimalna energija, minimalno vreme”. A sve sam rekao.    

Miljenko Jergović piše o vašem radu „Mrtva šuma” koji je bio izložen u Zagrebu, a biće i sada u Beogradu, i kaže da je vaš kvalitet upravo to što stvarate „jednostavno, precizno i elementarno, tako da se vaši radovi mogu prepričati, pretvoriti u tekst, a da ih nije potrebno objašnjavati, kititi mislima”. Slažete li se sa njim?

Apsolutno. Mi smo se i upoznali, vrlo zanimljiv čovek. Tako nešto ne bi mogao nikada da kaže istoričar umetnosti, samo pisac. On na poseban način posmatra to što vidi, oslobođen bilo kakvih uzusa i interesa, ne mora da taktizira. Moj performans ima precizan koncept i poruku, potpuno je van estetike, van svih drugih umetnički hedonizama. Hermetičan je, zasnovan samo na gestu, ali dešava se svuda, na ulici, u galeriji. Ništa ne tražim, ništa ne očekujem, ali želim da budem uvek prisutan. Ta prisutnost je umetničko delo. Delovanje kao delo. To fotografišem i snimim, napravim video i šaljem gde mislim da je potrebno. Dok si živ kraja nema. Verovatno ću i umreti u nekom performansu.

Zar baš tako?

Da, da. Performans diže tenziju, tu može lako čovek i infarkt da doživi. Što ne bi bilo loše, voleo bih tako da bude, da svi koji budu tu misle da je to deo predstave, da čekaju da vide šta će biti dalje. Tek kasnije bi otkrili šta se zaista desilo.   

Kod vas je sve, izgleda, ekstremno. Bili ste ultralevičar sedamdesetih i osamdesetih, da li ste to i danas? Nisam, više nisam ekstremno levo, ali sam ostao levičar. Jer, desnica nema dubinu, nema perspektivu. Ona nigde ne mrda. Vrti se sama oko sebe.

Budući da ste uvek imali stav, verujem da ga imate i o vremenu u kojem mi danas živimo?

Živimo u civilizacijskoj krizi. Svetskoj. Ta desnica koju sam pomenuo, ona dobija na zamahu, tako je u Italiji, tu su na vlasti, ima ih i u Nemačkoj. U Italiji, koja ima fašističku prošlost, Salvini i njegova Severna liga, njihove ideje vrlo su opasne, mislim na sve što on govori i radi, ne samo u vezi sa migrantima. Slično je i u Nemačkoj, ona je imala nacizam, da pomenem sada aktuelnu Alternativu za Nemačku. Kriza se oseća, i politička i društvena.

A da li biste i danas izabrali radikalizam kao vid borbe ili biste se odlučili za nešto drugo?

Naravno. Uvek bih izabrao isto. To sam ja. Posebno što mislim da nema drugog načina, iako vreme nije kao nekada. Ali, ako znaš da postoji nešto bolje, a sistem ti ne nudi nikakvu perspektivu, onda moraš da se boriš, ne smeš da se povučeš.