Вероватно ћу умрети у перформансу

Немогуће је да Илија Шошкић (Дечани, 1935) не остави утисак на саговорника. И кад ћути, искричав поглед и жустар гест наговештавају један колоритан, жив карактер, чврст, испоставиће се и отворен, мада брутално директан. А кад почне да говори и обавести вас лаконски да у 84. години вози бицикл, чак и након недавне озбиљне ортопедске опрерације, и да му једино смета што га сви упозоравају да мора да пази, ту вам полако постаје јасно како је могуће да није уморан након вишедневног путовања на релацији Нови Сад – Београд. Два града у којима се у две институције отвара његова велика ретроспективна изложба, прва на просторима некадашње Југославије, земље за коју је дан-данас емотивно везан. Поставка „Акционе форме”, коју су кустоски заједничким снагама уобличили Небојша Миленковић и Зоран Ерић, пред публиком је од вечерас у 19 сати у Музеју савремене уметности Војводине, а од сутра у 13 сати у Музеју савремене уметности Београд. Реч је о замисли да се кроз две целине, акцију и документе о истој (Нови Сад) и форме које су иза акције остале и о њој сведоче (Београд) пред посматрача стави више од пола века каријере спортисте, државног првака у бацању кладива, уметника, једног од наших најпознатијих перформера, човека који од 1969. ствара у Италији, раме уз раме са Кунелисом, Онтанијем и Пистолетом, представника Црне Горе на 54. Бијеналу у Венецији, радикалног левичара и доследног бунтовника, мотоциклисте, номада одраслог у Бару који тренутно обитава у Сплиту... Док смо са Шошкићем обилазили део материјала који је био постављен у здању на београдском Ушћу питали смо га да ли је задовољан оним што види. Без имало двоумљења рекао је: „Боље не би могло да буде”.

Ипак, онај ко вас иоле познаје зачуђен је чињеницом да излажете у оволиком обиму и у музеју, никада томе нисте тежили, говорили сте да су то мртва места. Како сте на то уопште пристали, како се осећате унутар ових зидова?

Помало чудно, да будем искрен. Ово заиста јесте први пут да радим овако нешто. Не знам ни сам како сам пристао. У ствари, понудили су ми па сам помислио, добро, што да не, биће ово још једно ново искуство. Увек сам волео да истражујем.    

Јесте ли зато, када сте почињали, изабрали баш перформанс као начин изражавања или разлог лежи у томе што вам је, као спортисти, схватање тела као оруђа било блиско?

И једно и друго. Искуство из спорта пренео сам у перформанс. Бацање кладива унутар круга, око којег је мрежа, а изван свега тога публика – то је борба у једној арени, енергију спортиста црпи из из себе, али и из публике. Апсолутно је исто и у перформансу. За обе ствари битне су концентрација, воља, дисциплина и стрпљење. Нико никад није могао да ме испровоцира, да ме омете.

Да ли сте зажалили што сте напустили спорт?

Не, нисам. Када сам престао имао сам тридесетак година, што је за дисциплину којом сам се бавио најбоље време. Имао сам и добре резултате, био сам експлозиван, добар техничар, мада нисам био грађен онако како би било идеално. Схватио сам да никад нећу моћи да будем врхунски, да нећи моћи на Олимпијаду, а онда сам доживео 1968. Нашао сам се тада на Филозофском факултету у Београду, оних чувених седам дана, одатле сам изашао са другачијом главом. И преломио сам – морам да напустим земљу. И отишао сам у Италију, прво у Болоњу, потом у Рим.  

Тамо настају ваше чувене акције, највише се памти легендарни пуцањ из револвера у зид познате римске галерије „Атико”, 1975. Рекли сте једном да то сматрате својим најдражим делом…

Директору галерије свидео сам се чим ме видео, то ми је једном приликом и рекао када сам га питао зашто је баш мени дао прилику да се нађем међу 12 уметника у његовом престижном простору. О мени ништа није знао. Имао сам неколико термина у склопу неколико дана, читав пројекат трајао је једну седмицу, непрекидно дан и ноћ. У том раду из себе сам избацио унутрашњу тескобу коју сам осећао, а коју је подгревало и тадашње оловно време, никад ниси знао где ће и када у Риму експлодирати бомба, пуцало се… Морао сам некако да реагујем.

Да ли сте икоме рекли шта ћете урадити?

Нисам. Питање је да ли би ми то дозволили, галериста мислим не би пристао, а знао сам да морам на крају, у последњем перформансу, да поентирам. Било је вече, први човек галерије био је на вечери. Унео сам унутра револвер и флашу млека и поставио их једно пред другог.

И нико вас није питао зашто уносите оружје?

Не, они који су видели мислили су да је то инсталација, да је то то. У једном тренутку узео сам пиштољ, нанишанио у зид и испразнио шест метака. „Максимална енергија, минимално време”. А све сам рекао.    

Миљенко Јерговић пише о вашем раду „Мртва шума” који је био изложен у Загребу, а биће и сада у Београду, и каже да је ваш квалитет управо то што стварате „једноставно, прецизно и елементарно, тако да се ваши радови могу препричати, претворити у текст, а да их није потребно објашњавати, китити мислима”. Слажете ли се са њим?

Апсолутно. Ми смо се и упознали, врло занимљив човек. Тако нешто не би могао никада да каже историчар уметности, само писац. Он на посебан начин посматра то што види, ослобођен било каквих узуса и интереса, не мора да тактизира. Мој перформанс има прецизан концепт и поруку, потпуно је ван естетике, ван свих других уметнички хедонизама. Херметичан је, заснован само на гесту, али дешава се свуда, на улици, у галерији. Ништа не тражим, ништа не очекујем, али желим да будем увек присутан. Та присутност је уметничко дело. Деловање као дело. То фотографишем и снимим, направим видео и шаљем где мислим да је потребно. Док си жив краја нема. Вероватно ћу и умрети у неком перформансу.

Зар баш тако?

Да, да. Перформанс диже тензију, ту може лако човек и инфаркт да доживи. Што не би било лоше, волео бих тако да буде, да сви који буду ту мисле да је то део представе, да чекају да виде шта ће бити даље. Тек касније би открили шта се заиста десило.   

Код вас је све, изгледа, екстремно. Били сте ултралевичар седамдесетих и осамдесетих, да ли сте то и данас? Нисам, више нисам екстремно лево, али сам остао левичар. Јер, десница нема дубину, нема перспективу. Она нигде не мрда. Врти се сама око себе.

Будући да сте увек имали став, верујем да га имате и о времену у којем ми данас живимо?

Живимо у цивилизацијској кризи. Светској. Та десница коју сам поменуо, она добија на замаху, тако је у Италији, ту су на власти, има их и у Немачкој. У Италији, која има фашистичку прошлост, Салвини и његова Северна лига, њихове идеје врло су опасне, мислим на све што он говори и ради, не само у вези са мигрантима. Слично је и у Немачкој, она је имала нацизам, да поменем сада актуелну Алтернативу за Немачку. Криза се осећа, и политичка и друштвена.

А да ли бисте и данас изабрали радикализам као вид борбе или бисте се одлучили за нешто друго?

Наравно. Увек бих изабрао исто. То сам ја. Посебно што мислим да нема другог начина, иако време није као некада. Али, ако знаш да постоји нешто боље, а систем ти не нуди никакву перспективу, онда мораш да се бориш, не смеш да се повучеш.