Vaza za bogate

„Želim da kupim vazu za cveće”, kaže dama prodavcu u radnji sa izuzetno luksuznim stvarima. „Kakvu vazu želite?”, pita prodavac. „Onu koja je najskuplja”, odgovara dama, ne trepnuvši. Ona je na svoju moć ponosna.

Dama već ima ferari (rols-rojs, porše), sa serijskim brojem, Manolo Blank – cipele, Ermes – tašnu, Roleks – ručni sat, Mon Blan – penkalo... jahtu i avion takođe, vile na moru i na planini... Sada joj treba vaza za sobu.

Bogati ljudi zadaju glavobolje dizajnerima.

Lepa, moderno oblikovana i funkcionalna vaza može da košta 50 evra, ali kako treba da izgleda vaza sa svim tim atributima, a da njena cena bude najmanje 5.000 evra. Dama ne želi unikat primenjene umetnosti niti skupi banalni predmet od skupocenog metala ili kristala ukrašenog draguljima. Ona želi – dizajn. To je tako šik.

Svojevremeno, Endi Vorhol je govorio: „Vrednost pop-kulture je u tome što je, na primer, koka-kola ista za sve – za predsednika SAD, kao i za klošara na uglu ulice; predsednik ni u kom slučaju ne može sebi da priušti bolju koka-kolu.”

Ipak, u širem smislu, dizajn za bogate razlikuje se od onog za obične smrtnike. Za prebogate, izmišljene su tzv. nulte serije. Jedan od takvih primera je i dizajn vaze iz 1983. godine, koju je italijanski dizajner Marčelo Morandini kreirao za tada zapadnonemačku firmu „Rozental”. To je vaza komplikovanog oblika, jedinstvena i skupa, ne toliko upotrebni predmet za cveće koliko ukrasni predmet za sobu. Ovoj vazi cveće kao da uopšte i nije potrebno. A ni cveću vaza ovakvog tipa. Bolje bi se osećalo u običnoj čaši.

Marčelo Morandini

Italijanski dizajner rođen je 1940. godine u Mantovi, zatim se, kao dečak, sa porodicom seli u Vareze. Studirao je na Akademiji lepih umetnosti „Brera”. U Milanu je počeo da radi kao asistent industrijskog dizajnera i kao grafičar za jedan profesionalni studio. Vraća se u Vareze, gde 1965. godine otvara sopstveni studio za grafički dizajn. Narednih godina učestvuje na brojnim izložbama dizajna u Milanu, Frankfurtu, Kelnu... a na poziv umetničkog kritičara Đilo Dorflesa i u San Paolu u Brazilu. Za vreme održavanja Bijenala u Veneciji 1968. godine, bila mu je na raspolaganju cela jedna sala u Italijanskom paviljonu. Osim grafičkim dizajnom, bavi se i dizajnom predmeta, projektuje stolice i lampe. Ipak, najznačajnija je njegova saradnja sa firmom „Rozental”, za koju dizajnira poznate kolekcije „Talas” i „Pokret”. Od 1994. član je žirija Dizajn centra u Esenu. Predaje umetnost i dizajn na Letnjoj akademiji u Salcburgu. Takođe je bio, u periodu 1995–1997. godine, docent na Akademiji „Brera” u Milanu.

Radmila Milosavljević, arhitekta
www.dopisna-skola-ambijent.rs