Dajte čamce, stigla braća Rusi

Posle Rima, koji je slobodu dočekao 4. juna 1944. godine, Beograd je bio druga evropska prestonica oslobođena nemačke okupacije. Zbilo se to posle 1.287 dana beznađa. U ratnim operacijama učestvovali su borci NOVJ-a i crvenoarmejci, a priključivali su im se i mnogi civili.

Mnogi su ostali bezimeni, ali i njima pripada deo slave, pa ih valja sačuvati od zaborava. Među takvim junacima bio je i Milivoje Matejić, poznatiji kao Mija Rus, seljak, ribar i spadalo, neznani junak iz Ritopeka, kraj obale Dunava petnaestak kilometara nizvodno od prestonice, a priča o njemu možda bi mogla da ispravi jednu povesnu grešku.

Mada se smatra da je Beogradska operacija počela 14. oktobra, ispada da to nije tačno! Jer, počela je dva dana ranije, i to kraj obala te moćne reke. O tome se najviše doznaje od Milorada Tanasijevića, zvanog Mile Ritopek, inače proslavljenog rečnog kapetana trgovačke mornarice koga na Dunavu i Savi svi pamte kao Kapetana Tasu.

On i danas, iako odavno u penziji, svakog 12. oktobra iz naftalina vadi, odeva i s ponosom nosi svečanu uniformu. A evo i zašto.

Milivoje Matejić se tog subotnjeg jutra nekim svojim poslom zatekao na obali, kada je na onoj strani Dunava, u ataru Ivanova, ugledao konjanika: mahao mu je i vikao nešto, pa je uskočio u čamac i „na veslo” prešao onamo.

Obala je bila gola, iza nasipa beše šuma, a po njoj se skrivalo i izvirivalo stotine ruskih vojnika crvenoarmejaca. Zaigralo mu je srce: on je nadimak i dobio zato što je i pod okupacijom pevao ruske romanse! Konjanik, a beše to neki oficir, dovikivao je „Davaj lotke”, ili tako nekako, a Mija shvatio da traži čamce.

Odmah se vratio natrag, okupio komšije i objasnio im šta je i kako je, pa svečanim tonom rekao „Ljudi, dajte čamce, evo došla naša braća Rusi”. Iz štala su izneti čunovi, otkopavani su ispod plastova sena, te je iz sela na banatsku stranu pošla čitava armada, i iz Vinče su neki dolazili. Dogodilo se to u subotu, 12. oktobra 1944. godine.

Mnogi su se i iznenadili jer su Nemci u nekoliko navrata dolazili u Ritopek i vršili premetačine po kućama i „češljanje” ševara u potrazi za čamcima. Džabe, naravno, jer su ih prepredeni seljaci sakrivali po štalama, ušuškane u šašu koju su prostirali pod stoku.

Bili su to mali čamci, mogli su da prime jedva tri-četiri putnika, a išlo se na veslo, pa su transport i iskrcavanje potrajali čak četiri dana i noći, sve pod vatrom nemačkog puka odozgo, s kose. Jer, Smederevskim putem su nailazile dve njihove divizije sa juga, vukući sa sobom plen što su tamo opljačkali. Mija je bio ranjen, prostreljena mu je nadlaktica leve ruke, ali nije odustajao.

Baš ispod njegove kruške sklopljena je jedna „kaćuša” koja je docnije pokrivala ceo Smederevski drum. On je, pričalo se, pitao nekog Rusa da li je ta „kaćuša” najbolje što imaju, a ovaj mu je navodno odgovorio „Ne, najbolje čuvamo za Treći svetski rat”!

Mija Rus i još neki bili su sa Rusima četrnaest dana i stigli čak do Beograda, dok su im se familije sa ostalim komšijama i stokom sklonile u uvalu Ključevac. U kući mu je zaostao samo otac Sava, kako bi pekao proju za decu u zbegu.

Mada su bili mnogo slabiji, a priča se da je Rusa bilo samo jedan puk, unakazili su čitave dve divizije Nemaca. Ostavili su sve, bežeći iz atara Ritopeka. I dok su se Rusi borili, gdegod i goloruki jer im je ponestajalo municije, Mija je upregao volove i ne mareći za pusto blago koje su Nemci popljačkali po Grčkoj, a pobacali po Srbiji, sakupljao naoružanje: računao je, ustrebaće pre nego zlato ili vredni umetnički predmeti.

Mija Rus nikad ništa nije dobio: počast, penzija i odlikovanja bili su namenjeni drugima, ali je deset godina zaredom bio u Sovjetskom Savezu kao gost, odeven u srpsku narodnu nošnju. To što Milivoje Matejić, zvani Mija Rus, nije dobio nikakav orden ili priznanje, ni po jada. Jer, zamalo da zaglavi i aps u vreme kad je počelo ono s Informbiroom.

Mija Rus se upokojio 1986. godine. Sahranjen je bez pompe. Ono, niko se u Ritopeku i nije busao u prsa. A spomenik uvrh kose u slavu hrabrih crvenoarmejaca i komšija nisu podigli ni država, niti udruženje boraca, već narod Ritopeka.

Ali ne iz udvorištva, već zbog njihovog junaštva.