Poslušajte Prodija

"Porodica, vera, nacija!", ističe se u jednoj od populističkih parola posvađane srpske politike. Nije originalno. Iste tri reči su i u porukama desnih nacionalista pojedinih drugih država. Ali, za "porodica, vera, nacija" političko "vjeruju" Kačinskih, i gde to ima više smisla jer je sredina vrlo iskreno prožeta katolicizmom ) – reklamirani iz megafona propagande u Srbiji, nabrojani pojmovi odzvanjaju kao ljuštura bez sadržaja.

Zar nije cinično na taj način pominjati narod? Mistifikacijom simbola nečeg skoro sasvim uništenog? Sto hiljada registrovanih narkomana! Porodica? Pop s puškomitraljezom! Vera? Biološki iscrpljeno društvo, konfuzija masovne neizvesnosti, propuštene prilike čitavih generacija! Nacija?

Dobro, kazaće se. Propaganda nikada nije u ravni stvarnosti. Njeno je da privuče i mobiliše. Ali, ako stvarnost Srbije u poljima "porodice, vere, nacije" jeste to što je navedeno, onda srpsko nacionalističko pevanje na pogrebu nehumano daleko odstupa od stanja stvari.

Postavlja se pitanje, zbog čega se to čini? I to danas glasnije nego juče. Pa, verovatno zbog toga što u Srbiji još nije odgovoreno – ko je kriv za ružnu stvarnost? Ko je poveo putem s kojeg se ni posle dvadeset godina ne pronalazi izlaz?

Kriva je avet izgubljenog kontakta s razumom. Ko bi drugi načinio neprijatelje od sveta unutar kojeg i s kojim živi. Samo junak apsurda, ohrabrivan od laskavaca koji žure da im srpski ratovi i blokada donesu poslovični "prvi milion" – pristupnicu za "elitu" potonjeg poretka.

Kao što se zna, suočavanje Srbije sa sobom je izbegnuto. Pribeglo se kompromisu. I posle kompromisa, sledećem kompromisu, dok se stvari nisu svele na saldo, po kojem je Srbija kažnjena, a tvorci apokalipse nagrađeni!

Vrata Evrope pred Beogradom zatvorena su uslovljavanjima. Posle onog najvećeg, usledili su zahtevi za novim, a posle tih, još i za daljim i sve daljim "doprinosima Srbije saradnji s Haškim tribunalom".

Vašington i Brisel nisu pokazali osećaj za granicu pritiska, a njihova diplomatija u Beogradu nije pokušala, ili nije umela, da identifikuje i obavesti centrale – u koji cilj se zapravo pogađa ovakvom politikom. Blokada pristupa Srbije Evropskoj uniji ne pogađa svojim posledicama "demokratizovanu" miloševićevsku "elitu". (Tri stotine hiljada hektara ziratne zemlje vojvođanskih kombinata prisvojeno je u međuvremenu po ceni od 500 evra za hektar! ) Naprotiv, lupa ekonomski po onima koji su 2000. godine ostavljeni s tom "elitom" nasamo – a to su isti ljudi po kojima su pale i bombe NATO godinu dana ranije!

Da li je onda neobično što Hag, umesto da je postao simbol pravde, izrasta u svesti mase u simbol nepravde prema Srbima?

Izgubljeno je sedam godina nečijih života "koje je pojela" zapadna birokratija. Dok, tako, nije došao i trenutak kada su taljige sa apatičnim, psihološki dotučenim kažnjenikom Evrope dospele konačno i pred prepreku Kosova.

Kosovo je sada prilika da se u Srbiji zavrti novi krug, snažnom propagandom okretanja zemlje od pravoslavlju tobože neprijateljskog Zapada, prema blistavom horizontu svetova kojima objektivno ne pripadamo – ali, nije bitno, s tim svetovima nas povezuju "istovetna" osećanja prema Zapadu, a i arhaične simpatije. Ubrzano se gomilaju resursi političke zlovolje prema svima i svemu što nas neposredno okružuje. A, zahvaljujući vlasničkoj dominaciji glasilima, reklamiraju se fantazije o moćnim anti NATO savezima, slivene u jednoumlje nepoznato čak i staroj socijalističkoj Jugoslaviji. Formira se sredina za slamajući pritisak na sve eventualne neistomišljenike.