Sonarom traže tunele pod Dunavom

Novi Sad – Kad može Loh Nes, može i Novi Sad, veruje novosadski arhitekta Vojislav Dević koji poziva da se ispita ovdašnja legenda o tajnom tunelu ispod Dunava. Na mapama, podvodni tunel ne postoji. Stari kartografi i graditelji Petrovaradinske tvrđave nikad ga nisu ucrtali. Ili takvog tunela nikad nije ni bilo, među 16 kilometara podzemnih vojnih galerija za koje se zna u sistemu tvrđave.

U svetu, legenda o čudovištu iz škotskog jezera Loh Nes živi oko devedeset godina. I danas je, uz škotski viski, veliki brend. Istina, i stranci koji izdaleka dolaze u Novi Sad, na festival Egzit, već poznaju našu domaću rakiju. Ona im se na putu do muzičkih bina na Petrovaradinskoj tvrđavi nudi s nogu, u plastičnim epruvetama. Niko ih, srećom, još nije ubedio da usput traže tajni tunel.

„Pošto smo u 21. veku, ne treba ni vi ni ja da to kopamo i istražujemo jer sad postoje instrumenti – sonari i detektori”, kaže za naš list Dević, ističući da Novosađani o ovoj legendi pričaju već dva veka, a da „prstom nisu mrdnuli” da je dokažu ili ospore.

Prošlog leta, on je okupio malu dunavsku ekspediciju, nekoliko ljudi zainteresovanih za istraživanje legende. Zajedno su isplovili brodom opremljenim sonarima i to dokumentuje fotografijama. Navodno su kod Varadinskog mosta, bliže novosadskoj obali, nešto i uočili, ali su potrebna dalja ispitivanja.

„Uzmite samo kakvu korist od međunarodnih istraživanja imaju stanovnici oko jezera Loh Nes. To je turistička meka. Zašto mi ne bismo istraživali Dunav, pozvali i Austrijance i Mađare, i Ruse i Amerikance, da zajedno radimo. Naša dužnost je da to istražimo, ne samo zbog turista”, navodi naš sagovornik.

O tunelu pod Dunavom imao je, kako kaže, sreću da čuje od svoje baba-tetke Drenke Bogojevac 1963. godine. Po njoj, zadnji put je tunelom prošao bračni par, jedan lekar sa ženom, 1913. godine. „Oni su šljapkali po vodi, što znači da je tunel već onda propuštao vodu i da je danas, ako postoji posle sto godina, verovatno potopljen, a možda i zarušen”, razmišlja Dević. Nema, međutim, podataka o tom paru, niti zbog čega su baš tuda, eto, prolazili. Ulaz je navodno bio iz kripte u Crkvi Svetog Jurja, kraj stepeništa za Petrovaradinsku tvrđavu, dok je izlaz bio kod Crkve Svetog Jana Nepomuka koja je pre postojala na novosadskoj obali. Tu se nalazio Brukšanac ili Mostobran, malo vojno utvrđenje koje je služilo za odbranu tvrđave. Po zaverenicima legende, tunelom pod vodom snabdevala se ta mala tvrđava.

Za tadašnje Habzburško carstvo, Petrovaradinska tvrđava je bila važna tačka odbrane od Turaka. Građena je 90 godina. Kamen temeljac je položen 18. oktobra 1692. u prisustvu carskog izaslanika, princa i maršala Eugena Krua, a gradnja je uz prekide trajala sve do 1780. godine. Njen minski sistem odbrane bio je jedan od najvećih među evropskim fortifikacijama, a građen je od 1765. godine. Unutar podzemlja bile su zamke i barikade za vojsku koja bi pokušala da dublje prodre unutar tvrđave.

Danas posetioci tvrđave mogu da sa službom vodiča Muzeja Novog Sada obiđu oko kilometar ovih tunela. Ide se devet metara ispod površine, što je prvi od četiri nivoa hodnika, a tura traje oko 45 minuta, na srpskom ili engleskom jeziku. Deonica omogućava posetiocima da steknu znanja i sliku o primarnoj funkciji podzemlja, a to je bila odbrana same tvrđave, navodi za naš list viši kustos Ivana Gudurić Jovanović. Na nekoliko punktova, vodiči pokazuju i objašnjavaju strategije odbrane: puškarnice, zasede, aktiviranje minskih polja, topovnice. Prikazan je i kamin za održavanje vatre.

„Vođenje se zasniva isključivo na istorijskim činjenicama i na zvaničnim podacima do kojih su došli istraživači. Najčešće je pitanje o postojanju tunela ispod Dunava, na koje je odgovor da ne postoje nikakvi dokazi o njegovom postojanju, kao i da je čitav sistem odbrane tvrđave tako osmišljen da omogućava povlačenje vojske prema Fruškoj gori”, objašnjava kustoskinja.

Po njenim rečima, dve trećine posetilaca su strani turisti kojih je svake godine 15 odsto više. Najviše ih je iz regiona, zatim iz evropskih zemalja. U poslednje dve godine, uočljivo je povećanje broja gostiju iz Kine, a dolaze i američki turisti na krstarenje Dunavom.

Muzej na tvrđavi je prošle godine imao 30.454 posetioca, a do ovog novembra 32.236. U oba slučaja, kako saznajemo u muzeju, 60 odsto čine posetioci podzemnih vojnih galerija.

Kripta Crkve Svetog Jurja

U Crkvi Svetog Jurja u Petrovaradinu, staroj više od tri veka, ne upuštaju se u tumačenje legende o tajnom tunelu pod Dunavom, u koji se navodno ulazilo iz njihove kripte. Župni upravitelj crkve Marko Loš odmahuje rukom i kaže da im takve priče stvaraju „glavobolje”. Inače, jedna kripta se nalazi iza oltara, a u drugu se spušta kroz ulična vratanca, a otvara se jedanput godišnje, na verski praznik Svi sveti. Crkvu su pre više od tri veka podigli jezuiti – između 1701. i 1714. U njoj je kao beba 1801. kršten hrvatski ban Josip Jelačić, čija rodna kuća se nalazi u neposrednoj blizini.