Kad Eva zagrize jabuku...

Galerija Širn u Frankfurtu prvi put u Nemačkoj predstavlja sto pedeset dela Berte Moriso, Meri Kasat, Eve Gonzales i Mari Brakmon, slikarki koje su pripadale najužem impresionističkom krugu. Biti umetnica u 19. veku značilo je istovremeno biti na rubu i u centru kulturnog života. Lepe umetnosti su bile dostupne uglavnom bogatijim slojevima društva i pre svega muškarcima, a žene iz dobrih porodica su imale privatne časove sviranja, pevanja, slikanja... Među njima je bilo izuzetno talentovanih slikarki, vajarki i pisaca, ali je njihova umetnost bila samo za „kućnu upotrebu“.

Uspešne su bile samo one koje su se kao Žorž Sand oblačile u pantalone ili menjale ime kao Madam de Stal. U 19. veku žene su se, pre svega u Francuskoj i Nemačkoj, borile i na kraju izborile za mogućnost pohađanja državnih umetničkih akademija. Od četiri impresionistkinje jedino je Amerikanka Meri Kasat imala priliku da studira, na Pensilvanijskoj akademiji umetnosti, prvoj umetničkoj akademiji u zapadnom svetu koja je reagovala na sve veće interesovanje žena za studiranje. Između 1859, kada im je dozvoljen pristup, i 1900, na toj akademiji je studiralo 1.370 žena. U Francuskoj su tek 1897. primljene prve studentkinje na renomiranoj Školi lepih umetnosti, u Berlinu je to bilo tek u 20. veku, 1919, a u ostalim evropskim zemljama još kasnije.

Neki kritičari tog vremena su impresionizam smatrali „po sebi“ ženstvenim, kako zbog tema – svakodnevne porodične scene, ženski portreti, scene majke i deteta, bašte, mrtva priroda, eksterijeri – tako i zbog pretežno malih formata namenjenih novom građanskom sloju kupaca. I sam impresionistički stil, sa svojim veličanjem svetlosnih efekata, svojim delikatnim površinama, čestom upotrebom bele boje, lakim potezom, skiciranjem slika, doprineo je da kritičar Kamij Morle još tada nazove impresionizam  „ženskom umetnošću”, a Moriso jedinim pravim predstavnikom tog pravca.

Iako su se za života kretale u pariskim umetničkim krugovima i bile cenjene, posthumno su brzo zaboravljene. Jedino je delo Amerikanke Kasat od početka naišlo na drugačiji prijem, čemu je nesumnjivo doprinelo i jako američko tržište.

Berta Moriso (1841–1895) pripadala je osnivačkoj grupi impresionista. Poticala je iz bogate francuske porodice . Učenica Kamija Koroa, s uspehom je izlagala na pariskom salonu, gde ju je zapazio Edgar Mane. Iako joj je bio prijatelj i poštovalac, nije mu smetalo da jednom prijatelju napiše: „Potpuno se slažem sa vama, dame Moriso (misli se na nju i sestru) su zaista šarmantne. Stvarno je šteta što nisu muškarci.“ Učestvovala je gotovo na svim izložbama impresionista i čak je uticala – zbog lakog poteza četkicom i svetle palete boja – na do tada „tamnoslikajućeg“ Manea. 1877. udala se za Maneovog brata Ežena sa kojim je imala ćerku, koja joj je često bila model. Na pozivnici za učešće na izložbi, kasnije nazvanoj impresionističkom, Edgar Dega je 1873 napisao: „Nalazim da su ime i obdarenost Berte Moriso jednostavno suviše važni za nas da bismo mogli da je se odreknemo.“ Kritičari su hvalili njene nežne boje koje „još od Fragonara nisu nanošene s takvom duhovnom smelošću“. Pol de Šari je, pak, rekao: „ Moriso je žena i zato ćudljiva i promenljivog raspoloženja. Kao Eva zagriza jabuku, ali se suviše brzo predaje. To je šteta. Jer grize zaista dobro.“ Na izložbi u Širnu Moriso je zastupljena sa najvećim brojem slika, ukupno 74, a nedovršene su među najboljima.

Amerikanka Meri Kasat (1844–1926) studirala je na Pensilvanijskoj akademiji finih umetnosti u Filadelfiji, usavršavala se u Italiji, Holandiji... a od 1874. živela je u Francuskoj. Uvažavana je kao pripadnica grupe oko Degaa.. Njene glavne teme bile su portreti, scene iz opere i odnosi majka–dete, koje je prikazivala bez sentimentalnosti, a čuvene su i njene grafike, pod uticajem japanskih drvoreza. U pismu svojoj sestri o svom odnosu sa Degaom je napisala: „Ponekad je bivao besan, jer nije mogao da mi nađe nijednu slabu tačku.” Iako poreklom iz bogate porodice industrijalaca, ponosila se što se izdržava od slika. Impresionizam je zahvaljujući i njenom angažmanu veoma rano postao popularan i u Americi.

Eva Gonzales (1847–1883) postala je poznata kao jedina Maneova učenica i model koji je portretisao. Njeni radovi su prikazivani zajedno sa delima Morisoove i Kasatove na manjim grupnim izložbama. Kritičari su isticali njen temperament, izuzetan osećaj za stvaran svet, virtuoznost, naglašavajući da je „ponekad bila iznad svog učitelja“. Umrla je mlada, od embolije, na porođaju.

Slikarka Mari Brakmon (1840–1916), supruga umetnika Feliksa Brakmona, s mužem je pravila nacrte za porcelan i zidno slikarstvo. Jedan njen projekat izložen na Pariskom salonu privukao je Degaovu pažnju. Upoznao ju je s Renoarom i Moneom, kojima se divila. Više puta je izlagala sa impresionistima, a kada su počeli da  njene portrete ističu kao najbolja ostvarenja u grupi, suprug je postao ljubomoran na nju i njen uspeh. Svakodnevnim prepirkama, zvocanjem, izolovanjem porodice na selo, zagorčavao joj je život. Izmrcvarena njegovim kritikama i svađama, prvo je svoju umetničku delatnost svela na najužu okolinu, slikajući svoju sestru, sina i muža, da bi je se 1890. godine potpuno odrekla. „Gogen je imao velikog uticaja na Mari i ona, koja je sanjala samo o čistim tonovima, koja se oduševljavala pejsažima Kloda Monea, bila je do nogu potučena.“