Кад Ева загризе јабуку...

Галерија Ширн у Франкфурту први пут у Немачкој представља сто педесет дела Берте Морисо, Мери Касат, Еве Гонзалес и Мари Бракмон, сликарки које су припадале најужем импресионистичком кругу. Бити уметница у 19. веку значило је истовремено бити на рубу и у центру културног живота. Лепе уметности су биле доступне углавном богатијим слојевима друштва и пре свега мушкарцима, а жене из добрих породица су имале приватне часове свирања, певања, сликања... Међу њима је било изузетно талентованих сликарки, вајарки и писаца, али је њихова уметност била само за „кућну употребу“.

Успешне су биле само оне које су се као Жорж Санд облачиле у панталоне или мењале име као Мадам де Стал. У 19. веку жене су се, пре свега у Француској и Немачкој, бориле и на крају избориле за могућност похађања државних уметничких академија. Од четири импресионисткиње једино је Американка Мери Касат имала прилику да студира, на Пенсилванијској академији уметности, првој уметничкој академији у западном свету која је реаговала на све веће интересовање жена за студирање. Између 1859, када им је дозвољен приступ, и 1900, на тој академији је студирало 1.370 жена. У Француској су тек 1897. примљене прве студенткиње на реномираној Школи лепих уметности, у Берлину је то било тек у 20. веку, 1919, а у осталим европским земљама још касније.

Неки критичари тог времена су импресионизам сматрали „по себи“ женственим, како због тема – свакодневне породичне сцене, женски портрети, сцене мајке и детета, баште, мртва природа, екстеријери – тако и због претежно малих формата намењених новом грађанском слоју купаца. И сам импресионистички стил, са својим величањем светлосних ефеката, својим деликатним површинама, честом употребом беле боје, лаким потезом, скицирањем слика, допринео је да критичар Камиј Морле још тада назове импресионизам  „женском уметношћу”, а Морисо јединим правим представником тог правца.

Иако су се за живота кретале у париским уметничким круговима и биле цењене, постхумно су брзо заборављене. Једино је дело Американке Касат од почетка наишло на другачији пријем, чему је несумњиво допринело и јако америчко тржиште.

Берта Морисо (1841–1895) припадала је оснивачкој групи импресиониста. Потицала је из богате француске породице . Ученица Камија Короа, с успехом је излагала на париском салону, где ју је запазио Едгар Мане. Иако јој је био пријатељ и поштовалац, није му сметало да једном пријатељу напише: „Потпуно се слажем са вама, даме Морисо (мисли се на њу и сестру) су заиста шармантне. Стварно је штета што нису мушкарци.“ Учествовала је готово на свим изложбама импресиониста и чак је утицала – због лаког потеза четкицом и светле палете боја – на до тада „тамносликајућег“ Манеа. 1877. удала се за Манеовог брата Ежена са којим је имала ћерку, која јој је често била модел. На позивници за учешће на изложби, касније названој импресионистичком, Едгар Дега је 1873 написао: „Налазим да су име и обдареност Берте Морисо једноставно сувише важни за нас да бисмо могли да је се одрекнемо.“ Критичари су хвалили њене нежне боје које „још од Фрагонара нису наношене с таквом духовном смелошћу“. Пол де Шари је, пак, рекао: „ Морисо је жена и зато ћудљива и променљивог расположења. Као Ева загриза јабуку, али се сувише брзо предаје. То је штета. Јер гризе заиста добро.“ На изложби у Ширну Морисо је заступљена са највећим бројем слика, укупно 74, а недовршене су међу најбољима.

Американка Мери Касат (1844–1926) студирала је на Пенсилванијској академији финих уметности у Филаделфији, усавршавала се у Италији, Холандији... а од 1874. живела је у Француској. Уважавана је као припадница групе око Дегаа.. Њене главне теме биле су портрети, сцене из опере и односи мајка–дете, које је приказивала без сентименталности, а чувене су и њене графике, под утицајем јапанских дрвореза. У писму својој сестри о свом односу са Дегаом је написала: „Понекад је бивао бесан, јер није могао да ми нађе ниједну слабу тачку.” Иако пореклом из богате породице индустријалаца, поносила се што се издржава од слика. Импресионизам је захваљујући и њеном ангажману веома рано постао популаран и у Америци.

Ева Гонзалес (1847–1883) постала је позната као једина Манеова ученица и модел који је портретисао. Њени радови су приказивани заједно са делима Морисоове и Касатове на мањим групним изложбама. Критичари су истицали њен темперамент, изузетан осећај за стваран свет, виртуозност, наглашавајући да је „понекад била изнад свог учитеља“. Умрла је млада, од емболије, на порођају.

Сликарка Мари Бракмон (1840–1916), супруга уметника Феликса Бракмона, с мужем је правила нацрте за порцелан и зидно сликарство. Један њен пројекат изложен на Париском салону привукао је Дегаову пажњу. Упознао ју је с Реноаром и Монеом, којима се дивила. Више пута је излагала са импресионистима, а када су почели да  њене портрете истичу као најбоља остварења у групи, супруг је постао љубоморан на њу и њен успех. Свакодневним препиркама, звоцањем, изоловањем породице на село, загорчавао јој је живот. Измрцварена његовим критикама и свађама, прво је своју уметничку делатност свела на најужу околину, сликајући своју сестру, сина и мужа, да би је се 1890. године потпуно одрекла. „Гоген је имао великог утицаја на Мари и она, која је сањала само о чистим тоновима, која се одушевљавала пејсажима Клода Монеа, била је до ногу потучена.“