Uzbuna zbog poslaničkih plata

Bezobrazluk, skandal, sramota, nezajažljivost, pohlepa. To su samo neke od reakcija opozicije, ali i raznih udruženja, među kojima je najglasniji Savez poreskih platiša, na odluku vladajuće, velike koalicije konzervativaca i socijaldemokrata da se poslaničke naknade osetno povećaju.

Uz opasku da je reč o „nedopustivom skandalu” i predlogu koji treba što pre „baciti u korpu za otpatke”, Savez poreskih obveznika, koji sebe označava kao „finansijsku savest nacije”, izračunao je da bi predviđeno povećanje poslaničkih naknada iznosilo (čak) 16,4 odsto. Poslaničke naknade bi, naime, bile povećane u dve faze, početkom 2009. i potom početkom 2010, sa sadašnjih 7339 evra, na 8159 evra mesečno.

Šef poslaničke frakcije i neprikosnoveni lider opozicione levice Oskar Lafonten je pozvao penzionere i nezaposlene da sutra dođu na demonstracije ispred Bundestaga, kad je, inače, predviđena prva rasprava o nacrtu zakona o povećanju poslaničkih prinadležnosti.

Inicijativa velike koalicije, koja raspolaže komotnom većinom u parlamentu, podigla je na noge i druge dve opozicione stranke koje su zastupljene u Bundestagu, „zelene” i liberale. Predsednica „zelenih” Klaudija Rot optužuje kolege iz vladajuće koalicije da se ponašaju „besramno” baratajući poreskim novcem kao „u samoposluzi”. Liberali, pak, pokreću inicijativu da naknade poslanika ubuduće određuje nezavisna komisija izvan parlamenta, koju bi imenovao predsednik republike.

Predstavnici vladajuće koalicije se, međutim, ne uzbuđuju mnogo zbog gnevnih reagovanja javnosti, iako priznaju da „odluka nije popularna” (Hubertus Hajl, generalni sekretar SPD). Tvrde da je reč o „normalnom usklađivanju” pri čemu se kao ključni argument spominje poslednja odluka tarifnih partnera o povećanju plata u javnom sektoru. Poslaničke naknade bi, prema obrazloženju predlagača, bile izravnate sa platama sudija saveznog (ili ustavnog) suda.

Oštri kritičari „gramzivih” narodnih predstavnika upozoravaju, međutim, da poslanici nisu državni činovnici (beamteri) ili nameštenici, pa stoga pozivanje na ovu analogiju i automatizam nema osnova. Ukazuje se, uz to, i na činjenicu da poslaničke naknade nisu jedini prihod poslanika. Iz kase Bundestaga, pored spomenutih naknada, poslanici dobijaju mesečno i neoporezovani paušal od 3720 evra, a veliki broj njih ima dodatne (visoke) zarade, izvan parlamenta.

Prema važećim propisima, poslanici su dužni da te „vanredne prihode” prijave predsedniku Bundestaga, ali to, često, ne čine. Bivši savezni ministar unutrašnjih poslova, trenutno samo „običan” poslanik Oto Šili je zbog demonstrativnog odbijanja da prijavi svoje advokatske prihode, kažnjen nedavno sa 44.000 evra – što je polovina njegove godišnje poslaničke „plate”.

Šili odbija i da plati kaznu, tvrdeći da nije reč o novcu nego o principu. Pokrenuo je sudski postupak, pozivajući se na advokatsku tajnu i neravnopravan tretman: poslanici koji u isto vreme rade kao advokati u firmama koje se ne vode na njihovo ime ne podležu obavezi koja se odnosi na njihove kolege, kao što je sa Šilijem slučaj, koji su registrovali kancelariju pod svojim imenom.

Uvek zapaljivu temu o poslaničkim naknadama dodatno je izdramatizovala procena ministra finansija Pera Štajnbrika (SPD) da će se u budžetu za 2009. godinu pojaviti „rupa” od deset milijardi evra.