Festival Dezire bavi se stvarnošću u kojoj živimo

Subotica – Za režiju drame „Rodoljupci” u Narodnom pozorištu u Beogradu, sredinom novembra, reditelju Andrašu Urbanu uručena je nagrada „Bojan Stupica“ koju Udruženje dramskih umetnika Srbije dodeljuje bijenalno. Nekoliko dana nakon toga, Urban je ponovo stajao na sceni, ali ovoga puta da u matičnom pozorištu „Kostolanji Deže” u Subotici, čiji je direktor, otvori Međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta – Dezire, deseti po redu.

Na festivalu – koji je počeo 23. novembra, a završava se večeras  – dva, čak i tri puta dnevno igraju se predstave jer je na njegovom programu ukupno 19 ostvarenja. Dinamično je, dok razgovaramo za „Politiku” Andrašu Urbanu neprestano „zvrcka” telefon, ali i sve teče veoma uhodano.

Glumci i reditelji koji dolaze jednodušni su u oceni: Subotica i ovaj festival jedino su mesto gde se mogu videti ovakve predstave. Uostalom, ovde su bez i jedne trzavice igrana dela zbog kojih su na drugim mestima izbijali neredi.

Dok sklapamo festival neki put osećamo frustraciju što nemamo neko svetsko ime, ili pomislim da bi Subotičani želeli da vide neku predstavu iz, recimo, Pariza. Međutim, pred početak festivala kada smo ponovo pregledali selekciju, shvatili smo da nigde u okolini ne vidimo takav program. To je jedan ekskluzivan program koji se vrlo eksplicitno bavi stvarnošću u kojoj živimo, otvara određene granice i u izvođenju, i u pitanjima društveno-političkog smisla i ideja. S druge strane i ja se često pitam kada izostanu oštre reakcije, da li je posredi naša apatija. Mislim da je pre reč o tome da u Subotici, kao i kod publike Dezire festivala, postoji jedna vrsta tolerantnosti i otvorenosti da se shvati i razume određena stvarnost i određena umetnost, i to je jedna od najboljih stvari. Ponosan sam na to kada imamo predstavu koja izaziva svuda kontroverze, a u Subotici prođe bez incidenta. To, naravno, ne znači da je cela Subotica takva, ali ljudi koji dolaze u pozorište i na Dezire imaju tu vrednost i mislim da je značajno da grad ima takvu publiku, jer ta otvorenost i spremnost na izazove jeste duša grada. Najlepše je u stvari kada naiđete na laičku publiku koja ne dolazi da piše, ne dolazi jer joj je to struka, nego dolazi jer hoće da pogleda predstavu. 

U protekloj deceniji, primetili ste i sami, Dezire je odnegovao publiku, ali je nesumnjivo uticao i na pozorišta u regionu?

To je složena tema, ali zamislimo da iz poslednjih 10 ili 15 godina „izvadimo” pozorište „Kostolanji” i Dezire iz kulturnog života ovog prostora. Kako bi to izgledalo? Ne želim da budem pretenciozan, ali pre nekoliko godina smo shvatili da su svi počeli da rade drugačije. Neka narodna pozorišta su postala mnogo modernija, mnogo otvorenija za određene stvari, za neke nažalost ne, i onda pogledate i vidite da nisu to radili pre ovoga, nego samo posle našeg uspešnog perioda. Siguran sam da utičemo na okolinu kao i okolina na nas. Imamo i iskustvo Bitefa koji je imao sve najbolje i najznačajnije iz sveta, ali to se nije implementiralo u pozorišni život Srbije ili tada Jugoslavije. U lokalu nije zaživelo, više je funkcionisalo kao ventil, mi smo to pogledali, mi to volimo, to rade stranci, ali to ne može kod nas.

Sudeći po pozorištima koja se pojavljuju na Dezireu, utisak je da je savremeni teatar „izguran” iz velikih centara?

Centri imaju taj problem, kao, recimo, Beograd gde su najbolji glumci ovog prostora, veliki grad sa velikom koncentracijom umetnika, ali veliki centri postaju ušuškani, samouvereni u sopstvenu vrednost, odakle se prema provinciji i manjim sredinama gleda sa određenom rezervom. A mi imamo odlična pozorišta, poput onog u Somboru, gde su i ansambl i tehničko osoblje dobro organizovani, glumci vrlo posvećeni, bez problema rade iznad radnog vremena, nemaju tezge, ne snimaju reklame, posvećeni su sopstvenom poslu. Gde bi našli ansambl kao u „Kostolanjiju” koji bi prihvatio da nauči desetominutni tekst na arapskom? Naši glumci to urade. Sigurno da postoji taj minus kada si izvan centra, teško je probiti taj zid, i taj stav svi imamo u sebi. Kada čujemo za manjinski teatar prvo pomislimo da je to neki folklor. Teško je zamisliti suprotno, da se ti ljudi ozbiljno bave time čime se bave. Mi neki put i objavljujemo logo o Dezireu kao „(de)central stejšn“, ali Dezire nije provincijski festival ni u smislu organizacije ni duha festivala. To je pravi pozorišni festival u najboljem smislu reči. I mi sada razgovaramo o nečemu o čemu nikada ne bismo razgovarali da se dešava u nekom velikom centru.

Oko festivala Dezire formira se krug stvaralaca koji rade na čitavom prostoru bivše Jugoslavije i nešto šire u regionu?

Ozbiljnih stvaralaca je veoma malo. U svim aspektima pozorišnog sveta postoje ljudi koji su značajni u svom odnosu prema savremenoj umetnosti, to je mali broj ljudi, i nisam preterani optimista na tu temu. Ima ih, ne moramo sve da volimo, ali ima onih koji se ozbiljno bave pozorištem. Svaki festival ima taj problem da može da napravi sopstvenu klijentelu, što nije dobro, a sa druge strane, mi dovodimo stvaraoce koji nam deluju značajno u tom trenutku. To, naravno, ne znači da nema i drugih, uostalom odavno bih da dovedem reditelja Igora Vuka Torbicu, ali postoje banalni tehnički razlozi što ne uspevam.

To otvara novu temu sa kojom će Subotica morati da se pozabavi, a to je da mi nemamo pravo pozorište. „Kostolanji” je prilično dobro opremljen za svoje prilike, ali mi u gradu nemamo salu koja može da opsluži samo malo tehnički zahtevniju predstavu. Nemamo rotacionu binu, scena „Jadran” Narodnog pozorišta je u katastrofalnom stanju, gde već imamo problem ako treba čoveka podići u vazduh što se zaista ne računa kao zahtevno rešenje.