Sa ushićenjem čekam Tosku

Moćnim glasom sopran Sanja Kerkez, prvakinja opere Narodnog pozorišta u Beogradu, uspeva već tri decenije da oživi na sceni heroine Pučinija, Verdija, Donicetija, Bizea, Mocarta i dočara verno čitav spektar ljudskih emocija. Tu energiju, kako ističe, nosi oduvek, a u sadašnjim godinama uspeva da je prepozna i kanališe. Spremna je i dalje da radi na sebi i nada se novim rolama. Naša publika moći će da je čuje prvi put kao Tosku u istoimenoj Pučinijevoj operi sutra u 19.30 časova na sceni nacionalnog teatra u Beogradu, gde se ovo delo već nekoliko sezona igra. Ovaj nastup je ujedno i debi  naše sagovornice. Njen partner na sceni biće tenor Dušan Plazinić, koji peva ulogu slikara Kavaradosija, za čiju ljubav Toska sve žrtvuje.

U privatnom životu Sanja Kerkez ima pored sebe Ivana Tomaševa, operskog umetnika, a njihova ćerka Teodora je studentkinja glume u Beogradu. Članovi ove male umetničke porodice nesebično se pomažu što im omogućava da razvijaju svoje talente. Sanja Kerkez je studije završila kod Biserke Cvejić na FMU u Beogradu, postdiplomske kod Radmile Bakočević, a gotovo deceniju je radila sa pedagogom Oliverom Miljaković iz Beča. Dovoljno je reći da su sve njene profesorke bile svetske operske zvezde.

– Imam veliko osećanje odgovornosti prema sebi, svemu što sam do sada uradila, publici, a na prvom mestu prema Pučiniju i partituri opere „Toska” koja je vanvremenska. Muzika je savršena, libreto uzbudljiv. Reč je o pravom operskom trileru sa jakim emocijama. To je priča o ženi koja brani životom svoju ljubav. Dugo sam planirala da Tosku uvrstim u svoj repertoar. Ipak sam čekala da to bude posle Norme, koju sam pevala pre dve sezone u Beogradu, u režiji Đankarla del Monaka. Tako ćemo 26. decembra Toska i ja biti prvi put zajedno. Sa velikim ushićenjem čekam to. Prve probe prošla sam sa Edom Separ iz Estonije, a radila sam i sa Srđanom Jarakovićem, korepetitorom  koji ima veliko iskustvo kad je reč o operskim partiturama – počinje razgovor za „Politiku” sopran Sanja Kerkez.

Upitali smo našu sagovornicu da li je bilo teško Tosku spremati i da li može da je uporedi sa Normom.

– Imam dosta iskustva, tri decenije sam  na operskoj sceni – kaže umetnica. – Ako gledam ceo svoj opus od lirskog koloraturnog pa do dramskog repertoara, sve uloge sopranskog faha mogu da stavim na jednu stranu, a Normu na drugu. Zato što je ona psihološki komplikovan lik sa velikim unutrašnjim previranjima, autodestrukcijom, spremna je da žrtvuje nešto najvrednije zarad ljubavi, a to su deca. Za razliku od nje, Toska od početka do kraja ima stav prema svim situacijama u kojima se nađe, zna šta hoće. Ona je operska umetnica, živi za umetnost i za ljubav Kavaradosija. Posle Norme je ipak sve drugačije, ona je višeslojna, spremala sam je sa Đankarlom del Monakom, koji ima veliko iskustvo, odrastao je u operskoj porodici, njegov otac Mario je bio slavni tenor, a on sam je režirao brojne predstave po celom svetu. Đankarlo zna Normu u detalje i puno sam naučila od njega. Imala sam prilike da poslednjih godina radim sa veoma dobrim dirigentima i rediteljima, a kad radite s najboljima oni utiču da pružite najbolju verziju sebe.

Na pitanje kakvi su njeni dalji  planovi, Sanja Kerkez odgovara:

– Očekujem da ću u narednom periodu pevati Madam Baterflaj i ledi Magbet. Nadam se da ću Tosku, zahvaljujući svojoj menadžerki, izvesti i na drugim scenama u svetu. Recimo dobro se sećam sjajne produkcije „Nabuka” u Budimpeštanskoj operi, gde sam pevala uz poznatog baritona Aleksandrua Agačea. Uspešno nastupam i u HNK u Zagrebu  i sećam se saradnje sa izvrsnim maestrom Nikšom Barezom. Uskoro gostujem u Kini, gde imam 13 zakazanih koncerata. Ali želim da istaknem da sam zahvalna svojoj matičnoj kući Narodnom pozorištu u Beogradu, gde sam od 1992. godine bila u mogućnosti da se razvijam kao umetnik. Potičem odavde i sa ponosom nosim činjenicu da sam član ovog teatra.

Koliko je teško izdržati celovečernju predstavu, negovati glas i biti uvek na visokom umetničkom nivo?

– Dobra vokalna tehnika je važna za celovečernju predstavu, ali i za dugu karijeru i zato treba pametno graditi repertoar, to je ključ. Biti iskren prema sebi kad je reč o mogućnostima. U trenucima sumnje suprug Ivan Tomašev je uvek bio taj koji je video da neke stvari mogu i hrabrio me, mi gledamo u istom pravcu i imamo iste ciljeve. Važno je i u životu i u umetnosti imati dobrog partnera. U svojim profesorima sam tražila potporu i sada se osećam dobro u svojoj koži, mogu da prevazilazim sebe u umetničkim rezultatima. U godinama koje slede želim da se usavršavam. Nadam se da će to trajati dugo, jer imam još toliko nedosanjanih uloga – kaže na kraju Sanja Kerkez.