Са усхићењем чекам Тоску

Моћним гласом сопран Сања Керкез, првакиња опере Народног позоришта у Београду, успева већ три деценије дa оживи на сцени хероине Пучинија, Вердија, Доницетија, Бизеа, Моцарта и дочара верно читав спектар људских емоција. Ту енергију, како истиче, носи одувек, а у садашњим годинама успева да је препозна и каналише. Спремна је и даље да ради на себи и нада се новим ролама. Наша публика моћи ће да је чује први пут као Тоску у истоименој Пучинијевој опери сутра у 19.30 часова на сцени националног театра у Београду, где се ово дело већ неколико сезона игра. Овај наступ је уједно и деби  наше саговорнице. Њен партнер на сцени биће тенор Душан Плазинић, који пева улогу сликара Каварадосија, за чију љубав Тоска све жртвује.

У приватном животу Сања Керкез има поред себе Ивана Томашева, оперског уметника, а њихова ћерка Теодора је студенткиња глуме у Београду. Чланови ове мале уметничке породице несебично се помажу што им омогућава да развијају своје таленте. Сања Керкез је студије завршила код Бисерке Цвејић на ФМУ у Београду, постдипломске код Радмиле Бакочевић, а готово деценију је радила са педагогом Оливером Миљаковић из Беча. Довољно је рећи да су све њене професорке биле светске оперске звезде.

– Имам велико осећање одговорности према себи, свему што сам до сада урадила, публици, а на првом месту према Пучинију и партитури опере „Тоска” која је ванвременска. Музика је савршена, либрето узбудљив. Реч је о правом оперском трилеру са јаким емоцијама. То је прича о жени која брани животом своју љубав. Дуго сам планирала да Тоску уврстим у свој репертоар. Ипак сам чекала да то буде после Норме, коју сам певала пре две сезоне у Београду, у режији Ђанкарла дел Монака. Тако ћемо 26. децембра Тоска и ја бити први пут заједно. Са великим усхићењем чекам то. Прве пробе прошла сам са Едом Сепар из Естоније, а радила сам и са Срђаном Јараковићем, корепетитором  који има велико искуство кад је реч о оперским партитурама – почиње разговор за „Политику” сопран Сања Керкез.

Упитали смо нашу саговорницу да ли је било тешко Тоску спремати и да ли може да је упореди са Нормом.

– Имам доста искуства, три деценије сам  на оперској сцени – каже уметница. – Ако гледам цео свој опус од лирског колоратурног па до драмског репертоара, све улоге сопранског фаха могу да ставим на једну страну, а Норму на другу. Зато што је она психолошки компликован лик са великим унутрашњим превирањима, аутодеструкцијом, спремна је да жртвује нешто највредније зарад љубави, а то су деца. За разлику од ње, Тоска од почетка до краја има став према свим ситуацијама у којима се нађе, зна шта хоће. Она је оперска уметница, живи за уметност и за љубав Каварадосија. После Норме је ипак све другачије, она је вишеслојна, спремала сам је са Ђанкарлом дел Монаком, који има велико искуство, одрастао је у оперској породици, његов отац Марио је био славни тенор, а он сам је режирао бројне представе по целом свету. Ђанкарло зна Норму у детаље и пуно сам научила од њега. Имала сам прилике да последњих година радим са веома добрим диригентима и редитељима, а кад радите с најбољима они утичу да пружите најбољу верзију себе.

На питање какви су њени даљи  планови, Сања Керкез одговара:

– Очекујем да ћу у наредном периоду певати Мадам Батерфлај и леди Магбет. Надам се да ћу Тоску, захваљујући својој менаџерки, извести и на другим сценама у свету. Рецимо добро се сећам сјајне продукције „Набука” у Будимпештанској опери, где сам певала уз познатог баритона Александруа Агачеа. Успешно наступам и у ХНК у Загребу  и сећам се сарадње са изврсним маестром Никшом Барезом. Ускоро гостујем у Кини, где имам 13 заказаних концерата. Али желим да истакнем да сам захвална својој матичној кући Народном позоришту у Београду, где сам од 1992. године била у могућности да се развијам као уметник. Потичем одавде и са поносом носим чињеницу да сам члан овог театра.

Колико је тешко издржати целовечерњу представу, неговати глас и бити увек на високом уметничком ниво?

– Добра вокална техника је важна за целовечерњу представу, али и за дугу каријеру и зато треба паметно градити репертоар, то је кључ. Бити искрен према себи кад је реч о могућностима. У тренуцима сумње супруг Иван Томашев је увек био тај који је видео да неке ствари могу и храбрио ме, ми гледамо у истом правцу и имамо исте циљеве. Важно је и у животу и у уметности имати доброг партнера. У својим професорима сам тражила потпору и сада се осећам добро у својој кожи, могу да превазилазим себе у уметничким резултатима. У годинама које следе желим да се усавршавам. Надам се да ће то трајати дуго, јер имам још толико недосањаних улога – каже на крају Сања Керкез.