Što broje – ako se ne boje

Beograd ponovo potresaju žestoki opozicioni protesti, verovatno najozbiljniji tokom ovih, evo, već šest i po godina naprednjačke vlasti. Zapravo, jedini iole masovniji su bili oni na početku „Protesta protiv diktature”, nakon predsedničkih izbora 2017. kao i dve-tri šetnje u organizaciji „Ne davimo Beograd”, povodom nelegalnog, već skoro zaboravljenog noćnog rušenja objekata u Savamali, za koje je – tada premijer – Aleksandar Vučić rekao da je delo nekog „idiota” iz gradske vlasti. Ovaj put je, čini se, stvar još ozbiljnija – o čemu svedoče i prilično nervozne reakcije iz vrha vlasti, koja je u prethodnim slučajevima, pažljivim doziranjem uzdržanosti i medijske demonizacije, uspevala da ih otupi i obesmisli.

Sada, međutim, taj scenario nije pošao najbolje. A prve reakcija vlasti i režimskih medija (zaključno sa već proslavljenom Barbarom sa Studija B) samo su izazvale gnev i razgorele fitilj protesta.

Može se, naravno, spekulisati o dometu, motivima i masovnosti ovih demonstracija, ali očigledno je da vlasti nije sasvim svejedno i da, uprkos silnom i ponekad gotovo komičnom insistiranju na „minornosti” broja okupljenih, i te kako zazire od toga u šta bi se ovo moglo izroditi. Ili što reče neko ovih dana: „Što nas broje, ako se ne boje?”

Uzgred rečeno, u odnosu na repertoar upotrebljen tokom protesta „protiv diktature” ovog puta je upadljivo odsustvo optužbe na račun demonstranata da su „sorosevci” – što je verovatno posledica veoma bliskog odnosa koji je Aleksandar Vučić u međuvremenu uspostavio sa Sorosevim sinom Aleksom (pominje se da je Soros junior čak i neka vrsta posrednika između srpske i albanske strane u razgovorima o Kosovu). Ali se zato demonstranti uveliko optužuju da su „Haradinajevi jurišnici”, da je u pitanju „tajkunski protest” i da ruše državu u trenutku dok su naši sunarodnici na Kosovu izloženi blokadi i pokušaju genocida. A zabeležen je čak i bizaran pokušaj manipulacije sa kolima hitne pomoći, kojima, navodno, demonstranti ne daju da prođe.

Ma šta mislili o današnjoj srpskoj opoziciji, parlamentarnoj i vanparlamentarnoj (a većina ne misli bog zna šta dobro – inače i ne bi bili opozicija), činjenica je da je glavna odgovornost za ukupnu političku i društvenu klimu ipak na strani vlasti. A da opozicija tu, eventualno, sa svoje strane samo može donekle da doprinese u pozitivnom ili negativnom smeru. Dakle, ako je politička situacija na ivici pucanja, ako nema konsenzusa i neophodnog dijaloga u medijima i u parlamentu – jasno je čija je odgovornost tu najveća.

Ma šta, takođe, mislili o Aleksandru Vučiću, činjenica je da on, objektivno, i dalje uživa najveću podršku u srpskom biračkom telu (mada ta podrška ipak nije ni izdaleka tolika koliko pokazuju pojedine ankete i rezultati lokalnih izbora koji se periodično organizuju kao „pokazne vežbe” Vučićeve snage i nepobedivosti). Pa, šta je onda Vučićev problem, ukoliko ga uopšte ima?

Ostavimo li trenutno po strani spoljnopolitičke faktore i dilemu da li je tu, svojevremeno, dao neka „olaka obećanja” u vezi sa Kosovom, Vučićev najveći problem je to što je upao u neku vrstu (političke) „spirale smrti”, odnosno postao talac sopstvene propagande i sopstvenog rejtinga, koji se mora održavati po svaku cenu i bildovati bez kraja i konca. A kad se upadne u tu mat(r)icu, gotovo da više nema povratka, niti sreće za bilo koga. Nema te pobede u Lučanima koja ga može smiriti, niti aplauza i udvorištva koje ga može zadovoljiti. I verovatno mu se sve više čini da mu bukvalno svi koji mu ne aplaudiraju rade o glavi – kao i da takvih ima podosta i među samim aplauderima. I što je najgore, po principu „samoispunjavajućeg proročanstva”, protokom vremena taj subjektivni utisak sve više postaje realnost. Nije slučajno Platon u „Državi” dao opis vladara u takvom poretku koji je, po definiciji, kako god počeo, na kraju uvek usamljen, uplašen i nesrećan.

Protesti će se završiti ovako ili onako. U ovom trenutku, mala je šansa da se mogu pretvoriti u požar i lavinu koja će SNS preko noći odneti s vlasti. Ali nesumnjive su barem dve stvari – i obe su potencijalno vrlo zabrinjavajuće. (1) Aleksandar Vučić i SNS, po svoj prilici, nemaju ni kapacitet ni nameru da išta značajnije menjaju u načinu upravljanja Srbijom. (A i zašto bi, kada im, po njihovom osećaju i njihovoj propagandi, sve baš odlično ide?)  S druge strane (2) protesti su svaki put sve žešći i masovniji. I po unutrašnjoj logici političke akcije i reakcije – svaki sledeći biće verovatno sve nekontrolisaniji i nasilniji.

Zato su demokratija i društveni dijalog ipak bolji. Samo je pitanje da li se to shvati pre ili tek posle nekog velikog belaja.

Narodni poslanik i urednik NSPM

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista