Kriza ne treba da izaziva strah

Prošlo je nešto više od mesec dana od kada je rediteljka Ivana Vujić sela u Nušićevu stolicu kao druga žena u istoriji nacionalnog teatra koja se našla na čelu ove kuće.

Za ovu rediteljku ništa u životu nije obično, niti jednostavno. Redovni je profesora režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu od 2005. godine. Na istom fakultetu, na Katedri za pozorišnu i radio-režiju stekla je akademsku diplomu, a poslediplomske studije završila je na pariskoj Sorboni. Na scene Srbije, Slovenije, Nemačke, Italije postavila je do sada više od 80 predstava istražujući život i delo Magdalene Mage Magazinović, Miloša i Vide Crnjanski, Fride Kalo…

Važite za umetnicu koja ne poštuje pravila, ne sledi nijednu školu, ne sluša savete. U kakvom stanju ste zatekli nacionalni teatar? Da li će biti radikalnih rezova koji su nekada zgodni, nekada i preko potrebni?

Ne bih se složila da ne poštujem nikakva pravila. Bila sam među najboljim studentima, imala najveći prosek, ali pravilima sam možda prilazila na način na koji Crnjanski prilazi stvarima, a koji je govorio: „Ja ću uvek govoriti 'tica, a ne ptica”. Crnjanski je bio rođeni pesnik. Znači, sve što radim, radim u službi pozorišta. Za mene je čast da se nalazim kao druga žena u istoriji nacionalnog teatra na čelu ove kuće koji je svojevremeno Raša Plaović nazivao našom kućom. Naša kuća predstavlja plan našeg nacionalnog identiteta, podsećam da je sagrađena pored Stambol kapije i stratišta i da njeno osnivanje znači ono što je značilo i osnivanje svih evropskih teatara koji su nastali nešto ranije, drugi nešto kasnije. Naša pozorišna kuća je utoliko vrednija jer se ovde radi o zemlji koja je stalno bila pod pritiscima, podsetimo da je ovo zdanje tokom istorije i dva puta rušeno. Prvi put u Prvom svetskom ratu, drugi put i u Drugom svetskom ratu.

Koji pozorišni princip i koju repertoarsku politiku ćete zastupati?

U 21. veku moramo da se okrenemo gledaocu. On mora biti neko ko je spreman da razmisli, da zapita, koga ćemo edukovati, neko ko će biti naš gledalac sledećih 50 godina. U zbiru naslova koje ćemo raditi nalaze se i Stankovićeva „Nečista krv”, Šekspirov „San letnje noći”, skrajnuta drama Živojina Vukadinovića „Neverovatni cilinder Nj. V. kralja Kristijana”, „Centrifugalni igrač” Todora Manojlovića, naravno dela Danila Kiša, zaboravljene autorke Biljane Jovanović… Ova štiva i autori ukrstiće svoju umetničku poetiku sa rediteljskim rukopisima Miloša Lolića, Nikite Milivojevića, Milana Neškovića, Snežane Trišić…

Ljubav je najvažnija reč u umetnosti. Koliko je delikatno vratiti ljubav među umetnike budući da smo svedoci jednomesečnih burnih događaja koji su rezultirali smenom Dejana Savića? Koliko su ovakvi događaji poremetili stvaralačku atmosferu u samom nacionalnom teatru u 150. sezoni, odnosno u ovoj kući uopšte?

Kriza uvek postoji. Prostor krize je prostor promene, on ne treba da izaziva nikakav strah. Zatekla sam divnu kuću sa divnim ljudima, svi zajedno ćemo je napraviti boljom zajedno sa našom publikom. Umetnici su ljudi koji su svoj život posvetili traganju za ljubavlju. Pronalaženje ljubavi je kompleksna stvar, ali traganje za ljubavlju znači da se opredeljujete za dobro, da služite dobru i da sve svoje snage dajete tome. Svake večeri ova kuća ima na stotine gledalaca, na dve scene, brojni umetnici sve svoje potencijale predaju drugima u ime ljubavi i time pokreću publiku koja, kada izađe sa predstave, možda i promeni svoje odluke. Možda neće napustiti Srbiju, možda će nastaviti studiranje, možda će dobiti neki novi impuls i postati drugačiji i bolji.

Ako je tako idilično stanje u nacionalnom teatru zašto su onda glumci insistirali na promeni, odnosno smeni Dejana Savića?

Umetnici su bili u pravu, postavivši pitanja želeli su da im bude bolje. Njihovi zahtevi su bili na mestu. Nije bilo u redu da njihove garderobe budu u takvom stanju, da ne postoji poštovanja kuće od takvog značaja. Narodno pozorište kao ključna kuća kulture mora da bude mesto koje će da povezuje ostala pozorišta u Srbiji, odnosno da neguje saradnju sa regionom, svetom. Nacionalni teatar može biti odlična centralna ustanova koja će digitalizacijom predstaviti ono što poseduje, od kostima, dekora i tako izvršiti razmenu onoga što poseduje sa kućama u Srbiji. I neće uvek biti problem novac. Ideja je ta koja će nas voditi.

Drama Narodnog pozorišta je u poslednjih nekoliko sezona ostvarila značajan repertoarski pomak. Kakva je vaša estetska procena dosadašnjih rezultata Drame?

Veoma pažljivo sam posmatrala i prošla kroz ovaj period proučavajući sva dokumenta. Sve predstave i Opere, i Baleta, i Drame sam ponovo odgledala. Sve što je trebalo da se pomogne i popravi je učinjeno. Rad ansambla Drame je bio veoma solidan, sa velikim rezultatima, ali ovo je kuća koja postiže rezultate po karakteristikama svoga ansambla jako mnogo. Naši umetnici mnogo gostuju, ovo je centralna kuća koja normalno mora da ima kvalitet koji postoji i taj kvalitet mora da se nastavi i podigne na još viši nivo. Nastojaćemo da naša stručna mladost ostane u Beogradu i Srbiji.

Ljubiteljka ste, kako volite da kažete, „izvođačkih glumačkih radova”. Da li iza vas stoje neke političke struje budući da se do poslednjeg trenutka spekulisalo sa nekoliko pojedinaca koji su viđeni na mesto prvog čoveka ove kuće?

Volela bih da mi neko nađe da sam član neke partije. Nisam nikada bila član nijedne partije iz prostog razloga što sam sve protekle godine bila posvećena radu i pozorištu. Dakle, i da sam htela, nisam imala vremena da se bavim nekim ozbiljnim partijskim radom. Nikada nisam bila partijski opredeljena.

Svedoci smo velikog broja zaposlenih umetnika u nacionalnom teatru koji godinama nisu prešli prag matične kuće. Da li ćete po tom pitanju praviti neke radikalne rezove?

I taj problem pokušaćemo da rešimo. Naše kolege reditelji koji budu radili sa dramskim umetnicima moraće da pronađu svoju podele u kući. Za sada niko nije vratio ulogu. Naprotiv, imali smo slučajeve da se neki umetnik razboli uoči predstave, pa su ga kolege, koje su bile dežurne zamenile bez problema. Vratili smo princip dežurstava, kontrolne probe.

Za kratko vreme ste pokrenuli mnoge akcije u cilju poboljšanja uslova rada umetnika, u smislu zamene stolica, krečenja garderoba, higijene... Međutim, tokom jesenjeg protesta apostrofirani su problemi sa svetlosnim parkom, energetikom, audio i video-opremom, što zahteva ozbiljnija ulaganja. Kako vidite rešenje ovih problema?

Već smo krenuli i u rešavanje tih problema. Dobili smo ponude za poboljšanje auditivnog sistema kroz čitavu zgradu, da to obaveštavanje bude na većem nivou, da se stanje popravi. Prva faza rešavanja problema je već urađena, ostaje nam da krenemo u radove već u januaru mesecu.

U kući, odnosno po društvenim mrežama već se spekuliše da imate ozbiljne oponente. Kako pomiriti nezadovoljne, brojne sindikate kojih u nacionalnoj kući ima mnogo?

Upravo sam imala sastanke sa svim sindikatima. Oni su svi bili jako zadovoljni. Pozvala sam na sastanak sve predstavnike sindikata. Vodim zapisnik o svakoj stvari koju radim. Tu je zapisničar koji stalno tu sedi i sve beleži. Zamolila sam ih da sa svoje strane pomognu koliko god budu u prilici. Nije pitanje imati problem, već ideju za njegovo rešenje.

Šta biste poželeli sugrađanima, publici, odnosno sebi u 2019. godini?

Da puno radimo, da se radujemo i da se beskrajno poštujemo.