Od etrurske ćirilice do bosanskih piramida

Možda nije daleko dan kad će đaci učiti da su Etrurci verovali u Peruna, dok su bosanski faraoni sahranjivani u piramidama. Sudeći po knjizi „Bolja prošlost”, to bi bile lekcije iz udžbenika ako bi se u njih uvrstili aktuelni pseudoistorijski „nalazi” iz Srbije i regiona. U toj nedavno objavljenoj publikaciji nalaze se tekstovi sedmoro relevantnih autora, mahom istoričara i arheologa, koji ukazuju na različite primere pseudoistorije.

Bilo da pribegavaju izmišljanju tradicije zarad jeftine medijske pažnje, ili zbog konstruisanja mitova namenjenih „zbijanju nacionalnih redova”, činjenica je da su pseudonaučnici sa stranica bulevarske štampe odavno prodrli i u pojedine naučne časopise a na osnovu njihovih „saznanja” nastaju i doktorske teze. Na tu činjenicu u uvodnom tekstu knjige „Bolja prošlost” upozorava i vizantolog Radivoj Radić. Pseudoistorijom se ne bave samo diletanti i amateri, već i pisci petparačkih knjiga, javni delatnici, političari, ali i pojedini istoričari od zanata, upozorava za „Politiku” ovaj profesor beogradskog Filozofskog fakulteta.

Ističući da se pseudoistorijom ne bave samo diletanti i amateri, vizantolog Radivoj Radić navodi da njoj pribegavaju i pisci petparačkih knjiga, javni delatnici, političari, ali i pojedini istoričari od zanata. Ovaj profesor beogradskog Filozofskog fakulteta upozorava i na „neotpornost zvanične istoriografije da pokrije pukotine kroz koje je pseudoistorija počela da prodire i u pojedine naučne časopise”.

U jednom od tekstova iz knjige, koju je objavila IK „Evoluta”, Aleksandar Palavestra, takođe profesor Filozofskog fakulteta, analizira teze o pojmu „vinčanskog pisma”. Ističući da se pokušaji odgonetanja tog navodno autentičnog pisma zasnivaju na tumačenjima ornamenata i znakova urezanih na keramičkim artefaktima neolitske kulture u Vinči, Palavestra ukazuje da su ti ornamenti samo izolovani, nesistematični znakovi. On navodi da ih je i prvi istraživač Vinče Miloje Vasić nazivao markama, znacima i drugim primerenijim imenima. U istom eseju se navode i drugi načini dešifrovanja pisama drugih civilizacija na proizvoljan način, poput odgonetanja etrurskih slova uz pomoć ćirilice, na temelju teze o vizuelnoj sličnosti dva pisma. „Metod” ovakvog „prevođenja” se, prema Palavestri, zasniva na prostoj primeni ćirilice pri čitanju etrurskih tekstova i prevođenju pomoću sličnih srpskih reči.

„Recimo, ako se pročita ’avleši’, to liči na ’avlijaši’, što će reći – oni koji žive u istoj avliji, znači, komšije”, piše Palavestra, duhovito dodajući: „Nećemo valjda sitničariti o tome da je avlija turska reč.” On navodi da je na taj način Svetislav Bilbija „preveo” etrurski natpis s imenima bogova Hada, Persefone i Geriona (u originalu: Aita, Phersipnai, Cerun) kao: „Ala sipa žar u Peruna.”

Šta se, međutim, dešava kad profesionalni istoričari donesu pogrešne zaključke, koristeći pritom autentična dokumenta? Odgovor nudi tekst Miroslava Jovanovića (1962–2014), koji je takođe bio profesor Filozofskog fakulteta. On je naveo primer dvojice naučnika koji su, proučavajući „tršćansku krizu”, Palmira Toljatija i Pijetra Nenija okarakterisali kao predvodnike moguće „profašističko-iredentističke koalicije”.

Ironija je u tome da su Toljatija, lidera Komunističke partije Italije, i Nenija, prvaka italijanskih socijalista, progonile upravo fašističke vlasti, zbog čega su gotovo ceo period između dva svetska rata proveli u egzilu. Kako je došlo do ove greške? Jovanović navodi da je sporna sintagma očito preuzeta iz jugoslovenske partijske građe. Konkretno, u dokumentima KPJ nakon 1948. bilo je uobičajeno da se lideri zapadnih komunističkih partija, posebno italijanske, nazivaju fašistima ili profašistima jer su oštro osudili KPJ zbog sukoba sa Kominformom. Ovakve omaške nastaju usled „fetišizacije dokumenata”, pod čime Jovanović podrazumeva stav da samo ono što je sačuvano u dokumentima predstavlja validnu prošlost, uz prenebregavanje drugih izvora ili istorijskog konteksta u kojem je arhivska građa nastajala.

Kao što je arheologija u početku smatrana pomoćnom istorijskom naukom, u pseudoistoriji sličan „posao” obavlja – pseudoarheologija. U prilog tome svedoči Danijel Džino, predavač na univerzitetu u Sidneju, koji se u svom tekstu bavio bosanskim piramidama. Reč je o „otkriću” Semira Osmanagića, „bošnjačkog arheologa amatera koji je živeo u SAD”, kako ga naziva Džino. Osmanagić je sredinom prošle decenije izneo tvrdnju da je brdo Visočica, zajedno s okolnim brdima oko mesta Visoko u centralnoj Bosni, zapravo kompleks piramida star 27.000 godina. Iako su i lokalni i strani stručnjaci to odbacili, Osmanagić je do danas nastavio rad na „iskopavanju piramida”, osnivanjem Fondacije „Bosanska piramida Sunca”.

U logotipu te organizacije, kako primećuje Džino, sadržana je čak i „stilizovana” zastava BiH, na kojoj je trougao iskorišćen kao simbolična predstava piramide. Inače, na sajtu fondacije se, između ostalog, može pročitati da je „dr Semir Osmanagić svakako najproduktivniji svetski predavač u oblasti arheologije i istorije”. Džino upozorava, međutim, da efekat ovakvih pseudoarheoloških poduhvata ne treba smetnuti s uma jer je istraživanje među bošnjačkim srednjoškolcima u Mostaru pokazalo da 88 odsto njih prihvata „bosanske piramide” kao činjenicu.