Pitajte potpredsednicu…

Ja gospođu Jelku Smreku i gospodina Đorđa Mihovilovića, koji su reagovali na moj tekst u „Politici“, lično ne poznajem, niti me interesuje ko je tačno od njih urednik; imena sam navela samo onako kako su stajala u datoj knjizi. Uopšte ne sumnjam u to da su ti ljudi dobronamerno radili svoj posao, i ja, naravno, ne krivim njih. Za propust koji se može konstatovati već kada se obiđu dva stratišta (hrvatska strana, „nedovršena knjiga“ od 72.193 žrtve, i bosanska strana, gde su dovlačene iste žrtve i gde na ogromnom panou piše 700.000 žrtava!), za tu, dakle, ogromnu rupu u „interpretaciji“, koja je udaljena samo nekoliko desetina kilometara, krivim stav hrvatskih vlasti i aktuelnih srpskih vlasti (pišem ovo 9. maja 2008. pre izbora) koje na tome nisu insistirale, a ne dva ili tri urednika neke knjige. Bolje bi bilo da se autori knjige, umesto meni, obrate spisima bana Savske banovine, zatim dokumentima Hitlerovog izaslanika Nojbahera, arhivu grada Rima, francuskim istoričarima, i onda, naravno i srpskom vojnom arhivu. Ako Hrvatska sarađuje sa novim srpskim demokratskim vlastima, nema nikakvog razloga da im novi ministar vojske sve ovo ne omogući.

Što se tiče knjige koju sam dobila, ona je, naravno, otišla upravo u ruke članova našega pokreta u dijaspori, odnosno nije ostala kod mene. Tako da je i to besmisleno pominjati.

Što se naziva knjige tiče, on je, to ponavljam, zaista nedopustiv. Nikakva filozofiranja na temu šta je „osobnost“, ovde nisu potrebna. O tome šta je osobnost mi smo u medicini, psihologiji i filozofiji dovoljno pisali. Ovde nije u pitanju knjiga o psihopatologiji zločina, nego golispisak žrtava GENOCIDA, i tako mora da stoji u naslovu. A okrugli naučni sto o genocidu, naravno, može da se organizuje.

Dakle, sve iz reagovanja objavljenog u „Politici“ 9. maja je, nažalost, efemerno i nebitno, osim jednog jedinog pitanja na koje nije dat odgovor.

Bolje bi bilo da osobe koje reaguju u svom pismu pomenu glavnu stvar koju sam ja pitala (u psihologiji se zna da se nebitnim činjenicamačesto guši glavna stvar), a to je zašto se potpredsednica njihove vlade izvinila borcima „Oluje“ i rata za „novu Hrvatsku“, a zaboravila je da pomene civilne srpske žrtve te iste „Oluje“? I zašto je to uopšte govorila u Jasenovcu? To je jedino pravo pitanje upućeno hrvatskoj strani, budući da ja (odnosno svi mi potomci žrtva) svoju srpsku stranu, od vremena Dedijera,odavno prozivamo za „nesređene spiskove“. Samo na jedno pitanje u ovom pismu nema odgovora. A mislim da na to pitanje traže odgovor svi antifašisti, kako srpski ihrvatski, tako ievropski i svetski.

Mi nismo zaboravili naše hrvatske prijatelje koji su priznavali monstruoznost ubijanja ljudi u kompleksu smrti Jasenovac. Nismo zaboravili ni poemu „Jama“, ni Jureta Kaštelana, ni Mirjanu Matić Hale, ni Vesnu Parun, niti mnoge druge, kako pisce, tako i naučnike, iz jednog kratkog perioda naše istorije.

Kao dete antifašista, kao profesor psihologije, kao evropski državljanin i osoba udata zafrancuskog istoričara, imam puno moralno pravo da tražim iscrpnost podataka. Ne sumnjam da će hrvatski autori na tome nastaviti da rade. To nije ni bila suština moje kritike.

Suština je da naslov knjige autori moraju da promene. Zatim da moraju da najave sledeće dolazeće tomove knjiga. I, najzad, da bi bilo poželjno da svoju potpredsednicu vlade sami oni prozov uda javno odgovori: s pravom kog autoriteta, kog znanja, koje „osobnosti“, koje struke ili koje političke naredbe se ona u Jasenovcu ove godine izvinila borcima nove Hrvatske, a to znači i „Oluje“, a ne i srpskim civilima,pobijenoj deci i starcima,te iste „Oluje”?

Profesor psihologije i pisac