Hiperprodukcija romana

Knjige, braćo, a ne zvona i praporci, poučna je poruka mudrog Dositeja koja se u našoj sredini, bar kada je reč o romanopiscima, odlično prima. O tome koliko je ovaj žanr popularan govori i podatak da je NIN-ov žiri kritičara, koji dodeljuje tradicionalno priznanje za najbolji roman, samo iz prošlogodišnje produkcije imao da pročita čak dve stotine romana. Cifra je to... U širi izbor ušao je čak 31 roman, što je za svaki svetski standard previše, a prekjuče smo saznali za najužu selekciju od šest knjiga. Ukoliko bi se nastavio ovaj „trend rasta” pisanja romana, jedan od najunosnijih biznisa moglo bi da bude otvaranje škola za dijagonalno čitanje, ali po svemu sudeći do toga neće doći zbog toga što broj pisaca nadjačava broj čitalaca. Bar u Srbiji. Problem manjka književne kritike u medijima, pa i broja kritičara, koji je u opadanju, možemo da tumačimo preplašenošću stručnjaka za književnost da će biti pozvani u NIN-ov žiri, ili čak onaj za Vitalovu nagradu. Vital je, naime, za uži izbor objavio čak petnaest knjiga. Ovako alarmantna situacija od kritičara zahteva ozbiljno sindikalno organizovanje...

Sada, bez sve šale, možemo ovu našu situaciju romaneskne hiperprodukcije da uporedimo sa onom u književnostima velikih jezika, kakvi su engleski i francuski.

Prestižno priznanje Man Buker u fokus najpre stavlja uži izbor koji je u septembru prošle godine imao šest knjiga. Nagradu je, među autorima koji su pažnju posvetili osobenom istraživanju engleskog jezika, temama istraživanja bola, društvene i rodne nepravde, kao i ugrožene prirode, prvi put osvojila autorka iz Severne Irske Ana Berns za roman „Mlekadžija”. Ona je osvetlila problem zlostavljanja jedne mlade devojke.

Gonkurova nagrada ima tri kruga izbora, prvi je za 2018. godinu imao 15, drugi osam, a treći krug četiri knjige. Pobedonosan je bio Nikola Matje koji je napisao i više nego aktuelnu knjigu u doba „žutih prsluka” o manje razvijenim, gotovo zaboravljenim delovima Francuske gde nema nikakve perspektive za život.

Zašto se bavimo brojevima kada je u stvaralaštvu, u bilo kojoj umetničkoj oblasti, kvalitet najvažniji? Upravo zbog toga što je i književno stvaranje oblast slobode u kojoj ne bi trebalo da vlada industrijalizacija kreacije, odnosno osrednjost u štancovanju.

U velikim jezicima književnost se fokusira na pitanja koja menjaju svet, bilo da govore o dalekoj prošlosti, ili o ovom trenutku. Kod nas, u moru proznih dela, gde je naše središte, šta našu književnost drži živom, izuzetnom, posebnom? Čime se vodeći autori obraćaju nama, ipak malobrojnim čitaocima; čitamo li knjige posle kojih više nećemo biti isti? Na to nam ukazuje i NIN-ova nagrada čije rezultate javnost sa nestrpljenjem očekuje svake godine. Pa i ovog 14. januara. To je onaj putokaz ka novom trendu, novom imenu, posebnom kvalitetu koji je lako uočljiv u mnoštvu. Da li je neka knjiga nepravedno zanemarena, to je moguće, i zato nam žiri preporučuje i dela sa šireg spiska na koja treba obratiti pažnju.

Za mnoge koji ne dobiju ovo kultno priznanje, već će se naći i neko drugo, od onih naših par stotina. Možda bi trebalo izmisliti i nagradu za one bartlbijevce, nezaboravne autore poput Selindžera, koji su oboleli od sindroma velikih pisaca da se na vrhu karijere povuku. To je maštovito definisao Enrike Vila Matas u delu „Bartlbi i kompanija”. Reč je o odlukama donesenim na žalost čitalaca, ali i o pravom pitanju mere.