Хиперпродукција романа

Књиге, браћо, а не звона и прапорци, поучна је порука мудрог Доситеја која се у нашој средини, бар када је реч о романописцима, одлично прима. О томе колико је овај жанр популаран говори и податак да је НИН-ов жири критичара, који додељује традиционално признање за најбољи роман, само из прошлогодишње продукције имао да прочита чак две стотине романа. Цифра је то... У шири избор ушао је чак 31 роман, што је за сваки светски стандард превише, а прекјуче смо сазнали за најужу селекцију од шест књига. Уколико би се наставио овај „тренд раста” писања романа, један од најуноснијих бизниса могло би да буде отварање школа за дијагонално читање, али по свему судећи до тога неће доћи због тога што број писаца надјачава број читалаца. Бар у Србији. Проблем мањка књижевне критике у медијима, па и броја критичара, који је у опадању, можемо да тумачимо преплашеношћу стручњака за књижевност да ће бити позвани у НИН-ов жири, или чак онај за Виталову награду. Витал је, наиме, за ужи избор објавио чак петнаест књига. Овако алармантна ситуација од критичара захтева озбиљно синдикално организовање...

Сада, без све шале, можемо ову нашу ситуацију романескне хиперпродукције да упоредимо са оном у књижевностима великих језика, какви су енглески и француски.

Престижно признање Ман Букер у фокус најпре ставља ужи избор који је у септембру прошле године имао шест књига. Награду је, међу ауторима који су пажњу посветили особеном истраживању енглеског језика, темама истраживања бола, друштвене и родне неправде, као и угрожене природе, први пут освојила ауторка из Северне Ирске Ана Бернс за роман „Млекаџија”. Она је осветлила проблем злостављања једне младе девојке.

Гонкурова награда има три круга избора, први је за 2018. годину имао 15, други осам, а трећи круг четири књиге. Победоносан је био Никола Матје који је написао и више него актуелну књигу у доба „жутих прслука” о мање развијеним, готово заборављеним деловима Француске где нема никакве перспективе за живот.

Зашто се бавимо бројевима када је у стваралаштву, у било којој уметничкој области, квалитет најважнији? Управо због тога што је и књижевно стварање област слободе у којој не би требало да влада индустријализација креације, односно осредњост у штанцовању.

У великим језицима књижевност се фокусира на питања која мењају свет, било да говоре о далекој прошлости, или о овом тренутку. Код нас, у мору прозних дела, где је наше средиште, шта нашу књижевност држи живом, изузетном, посебном? Чиме се водећи аутори обраћају нама, ипак малобројним читаоцима; читамо ли књиге после којих више нећемо бити исти? На то нам указује и НИН-ова награда чије резултате јавност са нестрпљењем очекује сваке године. Па и овог 14. јануара. То је онај путоказ ка новом тренду, новом имену, посебном квалитету који је лако уочљив у мноштву. Да ли је нека књига неправедно занемарена, то је могуће, и зато нам жири препоручује и дела са ширег списка на која треба обратити пажњу.

За многе који не добију ово култно признање, већ ће се наћи и неко друго, од оних наших пар стотина. Можда би требало измислити и награду за оне бартлбијевце, незаборавне ауторе попут Селинџера, који су оболели од синдрома великих писаца да се на врху каријере повуку. То је маштовито дефинисао Енрике Вила Матас у делу „Бартлби и компанија”. Реч је о одлукама донесеним на жалост читалаца, али и о правом питању мере.