Putin i dva putića

Ruski predsednik Vladimir Putin sutra dolazi u Beograd. U proteklim mesecima i godinama u službene posete Srbiji dolazili su i drugi važni svetski lideri, dolazio je već i sam Putin, ali neka vrste pompe u javnosti kao da nikad nije bila veća. Za to ima nekoliko razloga. Najpre, pošto je Putinov domaćin predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a za ruskog predsednika se najavljuje ogroman doček u centru Beograda, taj skup je u pojedinim medijima već nazvan „kontramitingom” koji treba da brojnošću u senu baci protestne šetnje koje se u Beogradu održavaju već nekoliko subota. U tom ključu treba čitati i neke poteze lidera opozicije koji se trude da javnim iskazivanjem ljubavi prema Putinu nadmaše predstavnike vlasti, pokušavajući istovremeno da potenciraju važnost srpsko-ruskih odnosa, te da izlažu hipotezu o negativnom Putinovom ličnom stavu prema Aleksandru Vučiću. Takođe, održavanjem bliskih veza sa Rusijom, uz verbalno insistiranje na prioritetu evropskih integracija, Vučić kao da poručuje zapadnim liderima kako uvek može da promeni spoljnopolitičku orijentaciju. Važnost te karte dodatno raste u trenucima kada se čini da se Sjedinjenim Američkim Državama odjednom žuri da reše i konačno adaktiraju kosovsko pitanje.

Šta ova poseta, međutim, znači Putinu i Rusiji? Po većini tumačenja, Putinu je naročito stalo da se do kraja realizuje projekat „Turskog toka”, odnosno da osoblje rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu dobije diplomatski status. I mada prva stvar deluje ozbiljno i značajno, a druga više simbolično, za budućnost Srbije je važnije kako će se postaviti prema drugom ovde navedenom potencijalnom Putinovom zahtevu. Naime, u kontekstu evropskih integracija Srbije, treba imati u vidu da je „Turski tok” nezamisliv i neostvariv bez participacije zemalja koje već jesu punopravne članice Evropske unije. Prisetimo li se i projekta „Severnog toka”, biće više nego jasno da je ekonomska saradnja EU sa Rusijom, naročito kad je reč o energentima, neizbežna.

Kako bude napredovao evropski put Srbije, raste verovatnoća da će i sankcije EU prema Rusiji popuštati, možda i do potpunog ukidanja. U tom smislu, ekonomska saradnja Srbije i Rusije teško da dugoročno može da bude ugrožena. Drukčije stoje stvari u vezi sa centrom u Nišu. On simbolički predstavlja direktno uplitanje Rusije u bezbedonosni sektor Srbije, a to je praktično nemoguće usaglasiti sa ozbiljnim evropskim ambicijama.

Da se razumemo, zastupati tezu da Srbija treba da okrene leđa Evropskoj uniji i da treba da se okrene politici mnogo bliže saradnje sa Rusijom je legitiman politički stav, samo ne naročito pametan. Bez obzira na bilo čije političke preferencije, takva mogućnost uopšte nije na stolu. U svojoj knjizi „Rivalska sila” Dimitar Bečev ubedljivo demonstrira da Rusija na zapadnom Balkanu i nema preterane sopstvene interese, osim da pokvari igru zapadnim faktorima, Evropskoj uniji i Americi. Naravno da Srbija treba prvenstveno da vodi računa o svojim interesima, a ne interesima Brisela, Berlina ili Vašingtona, no to istovremeno znači da treba da vodi više računa o svojim interesima, nego o interesima Moskve. Kod ljudi koji ponekad vrlo elokventno zastupaju tezu da Srbija ne treba da bude nemačka ili američka kolonija često se primećuje obično prećutan i podrazumevan stav da im zapravo ne bi smetalo da Srbija bude ruska kolonija.

Naposletku, ne potcenjujući sentimente koje dobar deo srpske javnosti gaji prema Rusiji, ne treba zaboraviti kako istorija pokazuje da ti sentimenti uglavnom nisu bili obostrani. Među pravoslavnim južnoslovenskim narodima Rusija je mnogo češće, mnogo intenzivnije i mnogo posvećenije bila bugarski, nego srpski zaštitnik. Nije to samo pitanje personalne politike Jeljcina ili Putina. U vreme kad su u julu 1992. rezolucijom 757 tadašnjoj SR Jugoslaviji uvedene sankcije, po jednoj analizi ruskog javnog mnjenja takvoj odluci se protivilo samo 16 odsto stanovnika Ruske Federacije. Isto tako, po brojnim svedočenjima za vreme SSSR-a niko od važnih funkcionera nije ni razlikovao Srbe od Hrvata. Ima, naravno, i drukčijih primera, ali u kontekstu odnosa sa velikim silama podjednako je važno ne donositi vlastite odluke na bazi sentimenata, kao i ne upadati u zabludu da velika sila radi nešto zbog pravde i ideala, a ne zarad interesa. Nije cinična spoljna politika karakteristična samo za zapadne sile. Putinova poseta je važan događaj, ali je važnije kojim će putićem Srbija posle da pođe.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista