Neokonzervativizam na srpski način

Reči kao što su diktatura, fašizam, populizam preplavile su javni prostor, a posebno su popularne u tviter politikologiji, mada se mogu naći i na naslovnim stranama štampanih i veb političkih tabloida. One, naravno, imaju svoju funkciju jer se pretpostavlja da uspešno demonizuju protivnike, a sa druge strane homogenizuju grupe koje ih koriste, dajući moralni legitimitet njihovoj političkoj borbi.

Nažalost, ove pojmove često nekritički koriste i predstavnici akademske zajednice, čime se osiromašuje i deformiše fundus znanja o društvu u kome živimo. U ovoj i narednim kolumnama pokušaću da predstavim osnovne elemente ideologija koje povezujem sa ključnim političkih strankama i pokretima koji deluju u Srbiji danas.

Srpsku naprednu stranku protivnici optužuju za desni ekstremizam, a njen politički uspeh objašnjavaju medijskom dominacijom, čime se zapravo zamenjuju uzrok i posledica. Simpatizeri, pak, njen uspeh objašnjavaju rezultatima na ekonomskom i međunarodnom planu i ličnom popularnošću predsednika te stranke. Međutim, i jedni i drugi zanemaruju značaj ideologije koja, mada nije istaknuta u prvi plan, predstavlja važan temelj uspeha ove stranke.

Neokonzervativizam nije nova ideologija. To je pokušaj da se klasična konzervativna shvatanja prilagode savremenom kapitalističkom sistemu povezivanjem sa ekonomskim liberalizmom uz naglašavanje onih elemenata tradicije koji su opšteprihvatljivi.

U ekonomskoj sferi neokonzervativizam je veoma sličan (neo)liberalizmu. Međutim, kada je reč o političkim, kulturnim ili etičkim pitanjima, on u prvi plan ističe tradicionalizam, odnosno poštovanje pojedinih njegovih elemenata, kao što su: nacionalizam, religija i isticanje značaja autoriteta. Posmatrajući Nemačku, Habermas je neokonzervativizam definisao kao kompromis tradicije i modernosti.

Neokonzervativci visoko vrednuju društvenu stabilnost i protive se svemu što je ugrožava. Zato prednost daju nacionalizmu u odnosu na multikulturalizam, za koji veruju da proizvodi društvene napetosti. Izvor društvenih kriza vide u nedostatku autoriteta, odsustvu vođstva i popustljivosti. Čak i ekonomsku krizu vide, pre svega, kao moralnu i kulturnu i zato naglasak stavljaju na promenu svesti, vrednosti i ponašanja, a ne na promenu privrednog (kapitalističkog) sistema.

Ova ideologija zadržava klasični konzervativni stav da ključnu ulogu u društvenom životu treba da ima politička elita, a ne narod, koji se shvata više kao objekat ideologizacije, a manje kao subjekat politike. Međutim, za razliku od ekstremne desnice, neokonzervativci ne mobilišu stanovništvo za realizaciju tradicionalističkih ciljeva, već ga radije imobilišu, pretvarajući ga u objekt pomoću koga se realizuju pragmatični ciljevi državne politike koje određuje elita. Za neokonzervativnog lidera narod nije garant realizacije postavljenih ciljeva, niti se on poistovećuje sa narodom poput desničarskih vođa. Kod radikalno desnih političkih pokreta vođa i narod su neraskidiva aktivna celina. Za neokonzervativni pogled idealnu situaciju predstavlja atomizovani pojedinac koji nije politički aktivan. U ekstremno desnim vizijama pojedinac ne postoji, postoje samo narod i država, a pojedinac je tek sićušni deo naroda, bez koga nije ništa. Dalje, za krajnju desnicu karakteristična je odanost nekoj uzvišenoj ideji, dok je neokonzervativizam orijentisan ka postizanju pragmatičnih ciljeva. Na kraju, ali ne manje bitno, neokonzervativizam, kao što ističe Ofe, za razliku od ekstremne desnice zadržava veru u većinu formalnih predstavničkih institucija, a istovremeno je u stanju da obezbedi masovnu podršku. S druge strane, ekstremna desnica dovodi u pitanje predstavničke institucije, a za promenu vlasti i održanja na vlasti koristi masovno nasilje.

Uprkos navedenim razlikama, rasprostranjeno je nastojanje da se neokonzervativni autoritarizam predstavi kao oblik diktature ekstremne desnice. Zapravo, po mnogo čemu, a posebno u ekonomskoj orijentaciji, neokonzervativci su slični liberalima. Pojedini autori, na primer, smatraju da značajan korpus u neokonzervativnom taboru čine upravo razočarani liberali. Neokonzervativci ponekad sebe doživljavaju kao radikalne liberale koji, sa drugačijih pozicija, brane osnovne vrednosti ekonomskog liberalizma od onih koji su ih korumpirali i uzurpirali.

Dakle, pre nego sa radikalnom desnicom, neokonzervativce treba povezati sa ekonomskim liberalizmom. Upravo, teorijska konfuzija oko situiranja SNS-a na ideološkom spektru vodi, s jedne strane, do neprincipijelnih i nestabilnih koalicija na unutrašnjem planu, a sa druge strane izaziva čuđenje zbog ugleda u međunarodnim krugovima.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista