Drugi vek Miljka Stojanovića

Mrčajevci – Držeći se dva pouzdana oslonca, unuke Mar, sa jedne, i štapa, sa druge strane, Miljko Stojanović (100) prošetao je glavnom ulicom Mrčajevaca, koja nosi naziv po njegovom bratu Miloju. Pa onda ušao u ćevabdžinicu Petra Arnautovića, pričao sa svima i zahvalio na darovima koje su mu spremili za stoti rođendan.

Prvi, doduše usmeni, dobio je još na vratima, kad mu je profesor Miroslav Vidojević doviknuo:

– Do sto pet, pa opet.

Starac je seo u pročelje, do njega obe kćeri, Ljubinka Karović iz Beograda i Cana Rajić iz Kruševca, pa njihovo četvoro dece. Svi odreda, sem slavljenika, završili su fakultete.

– Ponosan sam na unuke, kako ne bih bio. Čovek je onakav kakvi su mu unuci. Dobar život se sastoji od rada sa zadovoljstvom. Radio sam tako da mi ništa ne bude teško. A zdravlje? U stotoj godini nema zdravlja – rekao je Miljko za „Politiku”.

Veli da je bio najmlađi muškarac u majke i oca, rođen uoči Savindana 1919, postao je prvo poratno novorođenče u najlepšem selu Šumadije. I njega je nepredvidiva srpska istorija uzela pod svoje. Kao redova kraljeve vojske Nemci su ga 1941. zarobili u Hrvatskoj, pošto je služio u Karlovcu. Odveden je u nemački logor, a dve završne godine rata proveo u ropstvu, radeći kod nekog seljaka. Posle oslobođenja morao je da se školuje u Beogradu, ali još pamti svoje osnovačke dane u zavičajnom selu:

– Onda je bilo nezgodno za đake. Ako ne naučiš pesmicu, dobiješ batine.

Dvojica braće nisu preživela Drugi svetski rat: Miloje je kao komunista streljan na Banjici, a Boško 1943. pogubljen u nemačkoj odmazdi „sto za jednoga”.

– Oženio sam se u 35. Ovde sam upoznao ženu Dobrilu. Kako je bilo? Malo mesto, mala varošica, sastajala se omladina nekad krijući, nekad ovako, nekad onako. Ona bila slobodna, ja slobodan i uzmemo se.

Sav radni vek proveo je kao računovođa.

– Znam da je neke godine u komunalnom preduzeću „Borac” nastupila besparica, pa ne beše novca za sve plate. Miljko je to lako rešio: svim rukovodiocima skinuo je po 20 odsto pa je bilo dovoljno para i za radničke zarade – pripoveda Milun Tošić (82) iz Mrčajevaca.

Miljko živi sam kao udovac u kući kod mrčajevačke zelene pijace, takođe u ulici svojega brata. Ćerke ga posećuju svake sedmice na smenu, a preko dana domaćica.

Za trpezu su ubrzo stigli najbolji ćevapčići koje Šumadija ima, a ćutljivi stogodišnjak je u jednom dahu oduvao sveće na slavljeničkom kolaču. U aščinici nas ne bejaše više od 25, ali se, uz meze i šljivovicu, zapodenu lepa priča. Odbornik u Skupštini Čačka, Ljubiša Spasović, sa ponosom veli da su Mrčajevci proglašeni za varošicu još 1926. godine („Ispunjavali smo uslove, da imamo školu, crkvu i osam hektara svoje zemlje”), dok Radoslav Bogićević, doktor veterine i predsednik Saveta MZ pripoveda: „Svakog jutra Miljko sredi svoje dvorište, i ima jednu od najuređenijih avlija u selu.”

Tu su, za nekoliko stolova, sedeli i ljudi koji su na svoj način obeležili poslednje decenije Mrčajevaca: velemajstori u kuvanju svadbarskog kupusa, Milun Tošić i Miodrag Vučinić Pipera, Miodrag Milošević Ćopo, nekad predsednik Opštinskog komiteta SK u Čačku, Bole Lukić, raniji potpredsednik opštine Čačak, Milorad Jevđović, danas zamenik predsednika Skupštine grada Čačka, Momčilo Vujović, nekad predsednik sela... Svi zavičajci.

I svi su slavljeniku pružili desnicu, poželevši: živ bio, na mnogaja ljeta.

Rođendansku sedeljku za Miljka Stojanovića priredili su, i to je zanimljivo, rukovodioci MZ Mrčajevci, Fudbalskog kluba Orlovac i KUD-a „Radiša Poštić” iz ovog sela.